Od sada pa zauvek

DRAŠKOV POGLED SA NEBA

Beograd, 18. avgusta 2005. Ove redove posvećujem Drašku Kostiću. On je bio, jeste i biće moj prijatelj. Od pre tri dana postoji mala tehnička prepreka našem druženju. Umro je. Nakon toga je promenio adresu, a niko ne zna gde je. Formalno, obitava u maloj urni sa pepelom u jednoj od aleja beogradskog Novog groblja. No, znajući ga, siguran sam da mu taj kubni decimetar prostora nije dovoljan. Kao da izaziva klaustrofobiju kod čoveka koji je mislima, pogledom i telom uvek bio na nebu. Mislim da je i sada tamo, gore, a ne ovde, dole.

Lično se jedem kao nikada do sada. Mislim da sam mu posvetio premalo dana, sati i minuta. Činilo mi se da je par susreta i nešto više telefonskih razgovora godišnje sasvim dovoljno da nahrani osećaj prijateljstva. Večita zabluda živećih. Kada vas prijatelj napusti, postanete svesni greške. Kasno. Isto mi se to dogodilo, na isti taj avgustovski dan, i pre sedam godina, kada sam sa užasom spoznao da više neću videti Ivana Ivkovića. Ista vrsta čoveka, ista vrsta interesovanja, isti entuzijazam na kvadrat. Čime li sam zaslužio takve ljude? Da li bi oni ikada izabrali mene da nisam ja njih?

 


Želim da iskoristite priliku i upoznate Draška Kostića, dok još možete. Najbolje ćete to učiniti kroz njegov sajt "Vazduhoplovni vodič kroz Beograd", na adresi http://www.vazduhoplovnivodic.co.yu. Dok još možete. Ne znam kakva će biti sudbina ovog sajta u daljoj budućnosti. Biće to test koji treba da pokaže koliko jedan sajt može da nadživi svog umrlog autora. Rečima Violete Ivković, koja je u jednoj od mojih emisija elaborirala već ovu temu - može li se bar na Internetu biti besmrtan? Znajući čoveka koji je i do sada brinuo o estetici ovog jedinstvenog Web mesta, siguran sam da će Draško živeti na ovaj način i u godinama koje dolaze. Taj čovek se zove Dragan Bogdanović, divan je Web dizajner, a na svemu mu unapred zahvaljujem.

Imao sam čast da poslednjih par decenija zajedno sa Draškom Kostićem jašem kroz medijske i vazduhoplovne predele života. Poznajemo se još od dana kada je debitovao kao mladi vaspitač u Pionirskom gradu, a učvrstili prijateljstvo njegovim prelaskom u beogradski Dom pionira (kasnije Dečji kulturno-obrazovni centar), gde je na juriš osvajao poletarce nadahnutim vazduhoplovnim hepeninzima. Nabildovan znanjem o letenju i istoriji avijacije, kao furija je pobedio drugom polovinom osamdesetih u kvizu Televizije Beograd "Ikarov let". Ja sam bio jedan od onih koji je, u uniformi JAT-ovog instruktora vršačke pilotske škole, postavljao pitanja sa lica mesta, dok je Draško bio zvezda kviza.

Neverovatna je bila ta količina njegove vazduhoplovne energije. Zajedno smo, kroz devedesete, ispratili na oproštajne letove čitavu plejadu JAT-ovih kapetana i instruktora, ja rečju, on kamerom. U medjuvremenu je smislio priču o akro-grupi "Leteće zvezde", napisao scenario, organizovao, režirao i smontirao film "Škola letenja" (ponovo smo bili zajedno na istom poduhvatu) i - najvažnije od svega - na velika vrata je ušao u Muzej jugoslovenskog vazduhoplovstva, kao kustos i drugi čovek Muzeja po rangu! Prvi je, naravno, bio njegov osnivač i praotac, čuveni Čedomir Janić.

Interakcija izmedju Vazduhoplovnog muzeja i Draška Kostića bila je čudesna. Jedan na drugome su ostavljali traga kao susreti talasa na uzburkanom moru. To su bili dani njegovog vrhunskog nadahnuća koji su u Muzej na beogradskom aerodromu dovodili stotine hiljada posetilaca. Defilovale su djačke ekskurzije, grupe radoznalaca i pojedinci-entuzijasti. Zahvaljujući Drašku, čak i ja sam prvi i jedini put u svom životu seo u kokpit "spitfajera", aviona koji je bio predmet mojih tinejdžerskih maštarija od trenutka kada sam pročitao Klostermanov "Leteći cirkus". Rekao sam: "Draško, da znaš, dao bih deset godina života za jedan let spitfajerom!"

Sada bih, samo kada bi to bilo moguće, tih deset godina poklonio Drašku.

Zoran Modli