Back to Flying MAIN Page

SVET IZ KOKPITA

A Perfect Cockpit View

TRENUCI SA B727

 

AFRIKA 2003.
oktobar/novembar

 

Afrika je hit za paparace-amatere poput mene. Da ne gubite vreme dok se nadolazeća gomila digitalnih fotki učitava u svom jpg sjaju (eh, da sam morao da kupujem filmove, bio bih mnogo štedljiviji), iskoristite besposlicu da pročitate nešto uvodnih reči. Dakle:

Ljubavne priče u avijaciji ponekad liče na one ispisane o ljudima. Dok je bio mlad, lep i seksepilan, svi su bili zaljubljeni u Boinga 727. Vitak, brz, prodoran, avion neopisivo uzbudljive aerodinamike i zavodljivog repa sa tri mlazna motora, izazivao je uzdahe gde god je sletao. Piloti su se otimali za karijeru na njemu, a sve do kasnih osamdesetih bio je zvezda JAT-ove flote. Kada se pojavila nova generacija pomalo zdepastih momaka, vaspitanih da lete tiho, piju kerozin u umerenim količinama i rezonuju digitalno, B727 je osetio laku nelagodnost. Druga polovina devedesetih totalno ga je uzdrmala: izguran je najpre sa elitnih, a zatim i sa svih ostalih evropskih aerodroma. Treći milenijum dočekao je u dubokoj depresiji - i, što se JAT-a tiče - duboko u Africi.

Pošto je Afrika jedno od preostalih tržišta na kojima B727 ima prodju, eto nas u Africi. Mi, preostali Mohikanci sa palube i dalje najlepšeg aviona, smenjujemo se u ustaljenom mesečnom ritmu na aerodromu Kotonu u Beninu, maloj državi naslonjenoj na zapadnu granicu Nigerije...

 

 

Benin se nalazi u zapadnoj Africi, na obalama Gvinejskog zaliva. Uz istočnu granicu Benina leži Nigerija, na severu je Niger, na severozapadu Burkina Faso, a na zapadu deli granicu sa malenim Togoom. Kažu da je glavni grad Benina Porto-Novo, ali to nisam primetio. Pravi ekonomski, politički i civilizacijski centar ove države velike otprilike k'o Srbija jeste Kotonu. Za tamošnje pojmove Kotonu je veliki grad, a u njegovoj prašini valja se oko 650.000 stanovnika. Čitav Benin ima tačno deset puta više. Pri tome ne računajte ogroman broj izbeglica koje u mirni Benin pristižu iz Liberije, Čada i još nekih idiličnijih zemalja.

Obalski pojas Benina nije bogzna kako razudjen, a ni bogzna koliko dug, svega oko 120 kilometara. Totalno je peskovit, pa je valjda zbog toga tako jednoličan. Ogromne naslage peska onemogućile su stvaranje rečnih ušća, skrovitih luka ili ostrva. Najduža beninska reka, Kueme, završava svoj put dug 500 kilometara u vodama masivnog jezera na čijim obalama je glavni grad Porto Novo. Lično mi je bilo vrlo milo em drago što je Kotonu, inače naša baza, na obali Okeana! Za onaj Porto Novo nisam čak siguran da li uopšte ima aerodrom...

 

DOLAZAK

...Ali, zato Pariz ima aerodrom. I to ne jedan, već tri. Da biste dobili šansu da odletite za Kotonu, preporučljivo je da prvo kupite kartu Beograd-Pariz. Što smo i učinili. U stvari, za nas je to uradila naša matična (JAT i tačka!) kompanija, budući da nam je obezbedila i pilotsku tezgu u dalekoj Africi. Tako smo se obreli na pariskom aerodromu Šarl de Gol, terminal 2B.
Sletanje aviona iz Beograda i poletanje aviona za Kotonu u dubokom su raskoraku, tako da narednih dvadesetak sati prilično elegantno provodite u obližnjem selu Rosi. Ono je za Šarl de Gol isto što i Surčin za beogradski aerodrom, jedino što Surčin nema stare katedrale i hiper-udobne hotele sa neprekidnim bas-transferom. Ali zato Rosi nema svoj klan.
Parižani aerodrom Šarl de Gol uopšte ne zovu imenom svog upokojenog predsednika. Zovu ga jednostavno aerodrom Rosi, kao što i mi zovemo naš aerodrom Surčinom. Dok u selu Rosi, u sumrak 25. oktobra 2003, čekate da vam zgotove picu nafilovanu francuskim sirevima, nije loše da pokatkad dignete pogled ka nebu. Rezultat može da bude neočekivano trofejan.
Sutradan popodne već se truckamo u izandjalom Airbusu 310, na šestočasovnom letu od Pariza ka Kotonuu. To je avion koji kompanija West African Airlines, za koju i mi treba da letimo, iznajmljuje u zajednici sa još dva afrička prevoznika od nekih Francuza. Stari Airbus je toliko iskusan da mu više ni autoritet pilota ništa ne znači. Sam pronalazi put ka srcu Afrike, pa - nakon preletanja Marakeša - lagano ulazi u predvorje Sahare.

Dok letimo iznad pustinjskog peska, prikradam se Airbusovom kokpitu, čisto da proverim da li nas voze crnci ili belci. Tamo zatičem kapetana Pikara i njegovog dvadesetak godina mladjeg kopilota. Kapetan Pikar je omalen, zdepast i debeljuškast pedesetogodišnjak, koji mi se pohvalio višegodišnjim iskustvom na, zamislite, Boingu 727! I, nije to onaj Pikar iz "Zvezdanih staza". Ovaj Pikar mogao bi da bude iz "Peščanih staza" - ako takva serija ikada bude snimljena.

Napomena: prvih pet gornjih snimaka načinjeno je digitalnom
igračkom zvanom "Mustek G-Smart Mini 3". Ostali koji slede
delo su mog digi-prvenca, kamerice "Fuji FinePix 1.3".

Preko sedam mora i planina - lažem, preko jednog mora i jedne pustinje - konačno smo stigli na obale južno-Atlantskog okeana, po čijem obodu leži i većina naših destinacija. Već prvog dana (ni kofere nismo stigli da otvorimo) odleteli smo za Dakar u Senegalu. Tamo žive, kažu, najlepši ljudi u Africi. Nisam ih video. Bio je to Dakar sa noćenjem. Ovo je zora na dakarskom aerodromu. Mada bi mogao da bude i Zoran na dakarskom aerodromu.
Sve što radimo, radimo za "West African Airlines". Ova mlada kompanija pokušava da gazi stazama koje je nekada davno utabao legendarni "Air Afrique". Air Afrique je davno bankrotirao (duga priča), ali ima još kompanija-sledbenica. Jednu od njih posmatramo kroz vetrobran kokpita našeg B727.
Ovo je kapetan s kojim ću leteti narednih mesec dana. Zove se Zdravko Ilić. Odlični smo prijatelji. Godinama smo se družili po livadama sportskih aerodroma, a zatim dugo radili zajedno kao instruktori u JAT-ovoj Pilotskoj akademiji u Vršcu. Sudbina nas je ponovo sastavila u Africi, pet hiljada kilometara daleko od kuće. Zdravka sam ukadrirao tako da možete da osmotrite i ratničke boje našeg boinga. Farba je toliko loša da se na repu sramotno oljuštila, pa je dobro što je rep aviona em daleko, em u protivsvetlu.
Evo i nas dvojice u protivsvetlu. I nas su, naročito mene, godine takodje oljuštile, pa ima rezona! Zdravkovo kapetansko iskustvo sa Afrikom staro je tek mesec dana, ali i to je nešto. Za mene je ova duboka Afrika otkrivanje nepoznatog. Kokpit B727 poznajem savršeno, ali sve van njega za mene je svetska premijera.

Nisam jedini. I flajt-inženjer Milan Išpanović do tada je Afriku video samo u filmu "Bogovi su pali na teme". Nekako mu je posao takav da retko gleda kroz prozor pilotske kabine. Flajterski sto je odličan da na njemu servirate burek. No, bureka u Africi nema, a i Išpu mnogo više interesuje raspored tereta i proračuni težine i goriva nego masna ambalaža. Tamo gde smo to je veoma važno, jer mnogi žele da vam u pritljažnike uvale više (neplaćenih, jašta) tona svega i svačega, a da vam to u papirima uopšte ne prijave. Ko želi da sačuva svoju i tudju glavu, mora da bude oprezan...

PRIVIKAVANJE

Nakon početnog dvodnevnog forsaža, došlo je vreme da se konsolidujemo i u hotelu. Socijalni faktor je zadovoljen: svi smo dobri ortaci. A imamo i pridruženog - vozača Jonasa (za galsku populaciju Žonas, za nas Džonas). Jonas je ispred West Africana zadužen da nas vozi na aerodrom, ali i vozika po gradu kad idemo u food-shoppinge. Kese su naše srednje slovo.
Hotel zvani "Aledjo" nekako je više kampus nego hotel. U svakoj od ovih vila smeštena je po jedna posada. Posada ima pet, a vila jedanaest. Da se nadje, za rezervu. Poneko, imajući u mislima moguće "Šeratone" i "Hiltone", gundja na ovakav smeštaj. Meni lično odgovara: bar nema klaustrofobije. Čim izadjete iz sobe - već ste napolju, ispod palme.
Palme u Kotonuu nisu poznate toliko po hladovini koliko po kokosovim orasima. Koliko god teški, na neki volšeban način su tako dobro pričvršćeni za bazu palmine krošnje, da u lokalnim analima još nije zabeleženo da je nekome coconut pao na glavu! Pa ukoliko poželite da okusite bljutavi ukus egzotičnog kokosovog mleka, moraćete da angažujete ekipu stručnjaka. U mom slučaju to su bili momci iz hotelskog obezbedjenja.
Za higijenu naše vile zadužena je sobarica Virdžinija. Živi od prosečne plate koja iznosi 25.000 cefa (CF je donekle modifikovani francuski franak, a iznos u trenutno aktuelnim dinarima dobijate kad oduzmete jednu nulu) i od našeg svakodnevnog bakšiša. Obično bih je zatekao kako sedi na stepenicama u hodniku i kunja. Tada bih znao: ponovo je drma malarija. Bakšiš bi joj uvek popravio zdravstveno raspoloženje. Prosto da ne verujete.

Još dublji enterijer: moja soba. Za red je zadužena sobarica, a za nered - ja. Neko mi je objasnio da je ime Virdžinija za ovdašnje sobarice prava retkost. Obično se zovu Monike, Dolores ili Franciske. Monika zbog money-a, Dolores zbog dolara, a Franciska zbog franaka!

Zgodno.

Prednost života u kampusu "Aledjo", za razliku od skupog i hiper-klimatizovanog hotela u centru grada, jeste u tome što je na obali Velike vode. Ako ćete uživati u pripitomljenim talasima Atlantskog okeana, najbezbednija je plaža zvana "Eldorado" (deset minuta pešaka do peščanog žala okićenog kamenim bedemima ka jugu).
U originalnim talasima Atlantika preporučljivo je uživati samo vizuelno. Prvi razlog: prilično su prljavi zbog blizine luke Kotonu i gomile prekookeanskih brodova koji čekaju u holdingu nedaleko od "Aledja". Drugi razlog: pesak na tom delu obale prepun je reckavog otpada i odbačenih špriceva, zaostalih od noćnih seansi kojima niko od nas još nije bio svedok. To mogu da potvrde i dvojica šetača u mom društvu, kapetani-instruktori Stevan Bulatović i Milorad Marojević.
I, dok smo još na plaži na kojoj se niko ne kupa, da dodam: prazna je danju, a puna noću. Neverovatno je koliko u Kotonuu ima spavača pod vedrim nebom. Mislim da je to manje zbog tople klime, a više zbog niskog standarda. Benin, kao uostalom i većinu drugih afričkih zemalja, drma veoma nizak dohodak po glavi stanovnika. Na sreću, ne drmaju ga i gradjanski ratovi, kao neke države u njegovom komšiluku.

SVET OKO NAS

Kad smo već kod drmanja, evo ko drma najviše: džinovski kumulonimbusi, čiji vrhovi umeju da se prostru do krajnjih granica troposfere. Ako je, po važećoj teoriji, Afrika izvor života, ona je (po pilotskoj teoriji) i izvor kumulonimbusa! U priobalju ih ima koliko vam srce želi. Ovde letimo uz samu ivicu jednog rasnog primerka.
Piloti su k'o mala deca: uživaju u hororu, ali pod uslovom da im babaroga ne može ništa. Malo dete traži zaštitu pod jorganom, a mi je nalazimo na ekranu meteo-radara. On je savršen saveznik u potrazi za čistim područjima neba, naročito noću. A ako već neprijatelja ne možete da zaobidjete, radar će vam pomoći da borbene redove protivnika probijete tamo gde je najtanji.
Zato i postoji pravilo: ako je radar neispravan, poletanja nema! Mnogo je prijatnije posmatrati okružujuće grmljavinske oblake sa aerodromske stajanke, umesto da iskušavate sreću tako što ćete srljati u nepoznato. Našim specijalistima za avio-elektroniku ionako ne treba više od tridesetak minuta da srede zaglupljeni radar, a ako treba - i da ga zamene.
U principu, jedan dan letite, a jedan dan se odmarate. Kao što se da primetiti, na ovoj slici ne letim. Mada mi je poza prilično blentava, jer iza mene je jedan pristojno obučeni bend. Sviraju u hladovini drevnog letnjikovca, pa se ne vide baš najbolje. Da, da, opet smo na plaži Eldorado. Subota je, pa je guvernerova mamba odlučila da napravi dress-off cocktail za zvanice iz beninskog privrednog i političkog života. Otuda orkestar na plaži.
Orkestar se zove "Jim Christian and his All Stars Jazz Band" i zaslužuje poseban tretman. Mister Jim (umetničko ime) je iz Lagosa i ima 72 godine. Svira saksofon kao Soni Rolins, a peva kao Sačmo. Tako ga i zovu: Sačmo. Da nije naivan, naročito po pitanju repertoara Luja Armstronga, govori i priloženi audio koji sam snimio na licu mesta. Za audio kliknite OVDE, ali pri tom ne skidajte pogled sa fotke.
Dok svita na obali radi to što radi (dakle, ništa ne radi), pored Jima Christiana i njegovog orkestra još neko vredno zaradjuje za hleb: lokalni ribari. Svojim živopisnim džunkama ili-kako-li-se-već-zovu doplovljavaju sa okeanske pučine i nude robu iz prve ruke. Zanimljivo je da gotovo nijedan od tih moreplovaca ne ume da pliva! Nisam verovao kada su mi to rekli. A onda mi je puklo pred očima: uostalom, poznajete li nekog lovca na ptice koji ume da leti?
Sve ima svoju cenu, pa i boravak u Africi. Ekvatorijalni afrički pojas nije prirodna sredina jednog Evropljanina, pa zato može da očekuje svašta s medicinske tačke gledišta. Najmanje što može da ga snadje jeste malarija. U početku se manifestuje visokom temperaturom i "shakerom" - teškom drhtavicom. Posle sama odlučuje gde će dalje: na pluća, mišiće ili pravo u mozak. Zato se štitite kako znate i umete od ujeda potencijalno malaričnih komaraca. A da li ste OK, proveravaju u klinici zvanoj "Akpakpa".
"Akpakpa" je bolnica na kraju grada. Znači, u blizini našeg hotelskog kampusa. U njihovu laboratoriju odlazimo jednom sedmično, takav je ugovor naše kompanije sa osobljem bolnice. Tamo nas dočekuju crni laboranti s malim iglama, providnim staklićima i mikroskopom, a ispraćaju s belim papirićima na kojima su ispisani rezultati blood testa: NEGATIV (što je dobro) ili POZITIV (što je loše).
Malarija je prirodno stanje većine stanovnika Kotonua. Nešto kao zimska prehlada kod nas. Većina njih ima i svoje prirodno prevozno sredstvo. To su dvotočkaši koje zovu "semidžanima". Nešto su jači od mopeda, ali mnogo slabiji od prestižnih motorcikala. Koštaju izmedju 200 i 800 dolara. Zavisi. Taksija gotovo i da nema. Taksira se takodje "semidžanima", s kraja na kraj grada za pola evra (300 cefa). Semidžan-taksisti nose žute košulje, s velikim brojem na ledjima. Nose i frižidere, sve sa mušterijom na mopedu, svojim očima sam video!
Impresije iz Kotonua prebacujem sada na infante. Deca su, naravno, preslatka, pa pazite da slučajno ne zagrizete neko umesto banana u backgroundu. Odrastaju na ulici, ponekad sa, ponekad bez mame. Ovo ima i mamu i bananu. I ulicu.
Pošto su apsolutno sve ulice Kotonua jedan neizmeran buvljak, čak se i porodični život odvija na njima. Očevi i muževi obijaju tabane noseći svoje pokretne radnje sa džidžama svih vrsta, dok su žene i majke obično stacionirane pokraj korpi sa voćem i povrćem. U pauzi, a ceo dan je jedna velika pauza, razmazuju po tanjirima "suju" - nešto lepljivo, rastegljivo i (kažu) ukusno. U prvo i drugo sam se uverio, u treće se nisam usudio.

Uzgred, nalazim se u nekada politički i vojno snažnom kraljevstvu poznatom kao Dahomej, koje je 1894. godine iznenada propalo. Francuzi su ga inkorporirali u Francusku Zapadnu Afriku. Tako je Benin do 1960. godine bio francuska kolonija, dok je susedna Nigerija bila engleska. Kakvi gospodari, takve i sluge. Dok je u današnjoj Nigeriji kriminal način života (deviza za dodjoše: nikad sam, nikad po mraku!), Benin je reprezentativan uzorak prijaznih i, uprkos nultoj tački životnog standarda, bezbrižnih ljudi. Mahom.

A tek što vole da prave gegove na svoj račun! Dokaz su ove dve slike u sledu, koje sam napravio kroz otvoreni prozor našeg kombija... Ako išta može da spasi žitelje Benina, onda je to njihov neverovatni optimizam, po sistemu: kakva je da je, ali ova obogaljena noga je samo moja!

Ovo je trivijalija, ali zašto ne potrošiti i jedan kadar na slatkovodni bazen u našem kampusu? Prazan je, zato što je oblačan dan. Kad nije oblačno, poluprazan je. Za razliku od mene, moje kolege nerado ga koriste: voda u njemu je toliko hlorisana, da je prosto hloro-vodoničan!
Tik uz bazen je restoran pod bambusovom šatrom. Ako ikada dodjete u Kotonu, pa još uz to u hotel za JAT-ove posade "Aledjo", poručite grill-fish Capitano. Hrskava zemička, puter uz nju, a na tanjiru riblji fileti sa roštilja, pomfrit, nešto pirinča i zaljućenog mlevenog paradajza. U prilogu je ekstremno ljuta zelena paprika i sitno seckan beli luk. Odlično protiv vampira i - što je ovde mnogo važnije - komaraca...

IZ DANA U DAN...

Pariz ima Monmartr, a Kotonu svoj "Artisan". Malo naselje sa udžericama od blata i cigala možete nazvati umetničkom četvrti Kotonua. Tu se proizvode svi oni afrički artefakti koje kasnije po prašnjavim gradskim ulicama nude hodajući prodavci raspoloženi za cenkanje. Obratite pažnju: svi prodavci umetnina listom su zbrisali iz kadra! Hm, ovdašnji živalj veruje da će fotoaparat da im uzme dušu, pa zato niko ne želi da rizikuje.

Mada, ako im date bakšiš...

Verovanje da je fotograf djavo koji uzima ljudske duše ima osnove. Treba da znate da je Benin (kao i istočni deo susednog Togoa) postojbina vudu-magije. Robovi izvoženi sa ovog područja preneli su u 19. veku vudu na Haiti. Ali, živopisni vudu-ceremonijali održali su se u Beninu i dan-danas. Ovaj šou udaraljki u srcu Artisana nije od takvih - osim ako neko baš mene ne proglasi za belog ćelavog vrača.
Uz stimulans od par hiljada cefa, muzikalni prodavci iz Artisana zaboraviće svoju robu i koncert na bongosima produžiti u nedogled. Mada nemaju Dragoljuba Djuričića koji bi ih vodio u nove radne pobede, moj prijatelj i kolega, kapetan Steva Ignjatović, sasvim dobro podgreva atmosferu. Ne verujete? Bocnite mišem OVDE - i dobićete dokaz u vidu primitivnog videa sa lica mesta.
Kao čovek sklon klasičnom afričkom kičeraju, podržavam sve one koji tvrde da su zalasci sunca u Africi najlepši. Moj Fuji FinePix 1.3, koji je u Africi ovom prilikom bio prvi i poslednji put (njegovog naslednika videćete u narednoj afričkoj epizodi), nema veliku megapikselažu, ali zna šta su tople boje.
Još jedan motiv "sunca na zahodu", što bi rekla bivša braća sa YU-zapada. Doduše, na slici nema zahoda, ali se pozno beninsko sunce sasvim dobro oslanja i na ovaj šumarak kaktusa.
Prednosti layovera (boravka na destinacijama sa noćenjem) su u tome što sa prozora hotelskih soba možete da snimite i motive kojih nema u mestu vašeg stalnog boravka. Ovako, recimo, izgleda rano jutro u Dakru, Senegal, kada odgrnete zavesu i načinite skrin-šot samo par trenutaka pre no što ćete zgrabiti pilotsku torbu i sići u hotelski restoran na doručak.
Doduše, ni vizuelne senzacije u parku našeg hotela "Aledjo" nisu za bacanje. Prirodno zaravnjene krošnje drveća i veštački zaravnjene krošnje žbunova čine ga jednim od lepših parkova koje sam sreo. Lokalni momci travu ne kose ni motornim, ni ručnim kosama. Oni je mlate metalnim štapovima zakrivljenim tako da liče na štapove za golf. Dopao mi se njihov patent, pa ću ga primeniti na placu, kad se vratim kući. Golf mi ionako nije jača strana.
Mnogo babica: evo nas u sobi kapetana-instruktora Steve Bulatovića. Kao šef naše baze, odredjuje koja će posada da radi koje letove. West African Airlines dostavlja red letenja za narednu sedmicu, a Bulaja planirane linije pravedno delka nama pilotima. Pošto ne veruju baš svi u kosmičku pravdu, Steva uvek ima društvo. Tek da se zna da nije sve samo pod kontrolom, nego i pod nadzorom! Ah, babice...

LETOVI

Logično je da u Kotonuu nisu samo piloti. Neko mora da zasuče rukave i potpisuje ono što je ispravno, a popravlja ono što je pokvareno. Da, JAT-ovi mehaničari! U svakom trenutku sa nama je njih desetak. Po jedan obavezno prati svaki let, kao član posade. Imamo bezgranično poverenje u njih kad smo na zemlji, a oni u nas kad smo u vazduhu. Ovo je Novica.
Moj kapetan Zdravko savestan je čovek. Zato bih se osećao veoma glupo kad mu ne bih uzvratio istom merom. Uporedjujemo standardne navigacione planove sa rutama koje je odobrila kontrola letenja, unapred proučavamo procedure za aerodrome na koje letimo prvi put i delimo brige kad su meteorološke prilike loše. To se zove timski rad i neraskidivi je deo tzv. CRM-a, Cockpit Resource Managementa.
U putničkoj kabini B727 u ovim, afričkim, uslovima neuporedivo je prijatnije nego u kokpitu. Reklo bi se da su konstruktori, rešavajući er-kondišn aviona, u mislima imali isključivo putnike, a ne i pilote. Dok ste na zemlji, u kokpitu se osećate kao da vas je pleme ljudoždera gurnulo u kazan s kipućom vodom. U putničkoj kabini već imate iznijansirano mišljenje o razlici izmedju pakla i raja.

Pa su i čekanja lakša kad ste na putničkom sedištu. Čekanje je imperativ letenja u Africi. Tačno, tamo se nikome ne žuri. Zabrinutost zbog debelog kašnjenja u poletanju - iako ste na let došli dobra dva sata ranije - ostavite picajzlama po Evropi. Ovde je pojam vremena vrlo rastegljiv. Najčešće čekate na gorivo, iz raznih razloga (novac je najčešći). Pa sam stoga i smislio tužbalicu koja dobro ide uz hit Boba Marlija, "No woman no cry":

No woman, no cry,
no money, no fly!

Mister Alamanu je stejšn-menadžer kompanije za koju letimo. Slatkorečivi službenik koji će vam sve obećati, ali posle toga ispariti u vidu lastinog repa i ostaviti vas same sa avionom punim putnika! Klasika. Zato ga ne puštamo da tek tako ode i ostavi nas na cedilu. Mada, ni sam ne znam zašto, ostaje u sećanju kao simpatičan lik. Valjda zato što su i naši, kod kuće, pravljeni po istom kalupu... Pozitivna identifikacija, šta li je.
Iz Kotonua letimo na ukupno 12 destinacija. Razmeštene su po Nigeriji, Maliju, Senegalu, Obali Slonovače, Togou, Kamerunu, Gabonu, jednom i drugom Kongou... Point Noar je u Republici Kongo. Mali primorski aerodorm, sa pistom jedva nešto dužom od one u Kotonuu, može da se pohvali živahnim saobraćajem. Samim tim i kontrolori na aerodromskom tornju imaju dosta posla, jer vas preuzimaju od kontrola iz susednih zemalja već na nekih stotinak i više milja udaljenosti.
Bolesna radoznalost odvela me je na toranj aerodroma u Point Noaru. Tokom VOR prilaza vodio nas je zanimljiv ženski glas. Moram priznati, vrlo spretno. Ispostavilo se da naša poznanica iz etra nije samo spretna, već i vrlo ljubazna. Za ovaj snimak mogu da zahvalim njenom kolegi-asistentu. Što je još lepše, za sve to vreme nije prekidala konverzaciju sa drugim avionima. A ni sa mnom.
Za razliku od Point Noara, atmosfera u Kinšasi nije toliko friendly. Čak je i snimanje zabranjeno. No, iz kokpita to možete da uradite prililčno neopaženo. A sada, pazite: KINŠASA JE U ZAIRU! Konačno sam u zemlji čije ime nosi i moja radio-emisija! Doduše, po vekovnoj inerciji to jeste Zair, ali je zvanično Demokratska Republika Kongo. Toliko demokratska da policija pretresa svakog putnika od glave do pete čak i na samom ulazu u avion. Više snimaka iz Kinšase videćete u raportu Afrika 2004.
Evo nas u Brazavilu. Ne verujete? A i što biste, kada pod noćnim letom mogu da vam proturim šta god hoću. Svi su aerodromi noću isti, uostalom, kao i iluminacija našeg kokpita.
Mnogo je više onih koji mogu da snime zalazak sunca sa zemlje nego onih koji to isto mogu da urade sa deset hiljada metara. Pa kad već imam na desetine takvih prilika, zašto da ne iskoristim jednu od njih? Ovde smo izmedju plafona sagradjenog od tamnih cirusa i "patosa" popločanog krestama umirućih kumulonimbusa i kumulusa-kongestusa, negde na putu izmedju Duale i Lagosa. "Varljivo sunce" Mihalkova ili Lemov "Solaris", odlučite sami.
Ako u literaturi sve može da legne kako hoće, u avijaciji svaki avion mora da legne na zemlju. Mi smo ponovo legli na pistu aerodroma u Kotonuu. Kad vas parkiraju tako zgodno da vam je levi bok ka zapadu, po otvaranju avionskih vrata zapljusne vas slika poput ove.

I OPET LETOVI

Izgleda da mi je malo bilo vlastitih letova, pa sam povremeno pravio društvo i drugima. Tog dana kasnog novembra, odlučio sam se za druženje sa posadom mog prijatelja Steve Ignjatovića.
Sa Stevom nikada nije dosadno. A ni njemu sa samim sobom: obično je dobro opremljen portabl CD plejerom koji drži u pretincu za Jeppesen karte i parom zvučnika fiksiranih uz pilotski prozor. Kad vetar zafijuče na IAS-u od preko 300 čvorova, ume njima da osedla i rame! Uostalom, kako je jedan raniji beogradsko-tivatski let sa njim doživela Internet-spisateljica i moja drugarica Violeta Ivković možete videti na jednoj od stranica Web prezentacije Violetinog ljubičastog sveta.
I Stevini letovi isti su kao i naši. Prvo smo čučnuli u Librvil u Gabonu. Davnih 70-ih godina baš na mestu koje sada prelećemo u kratkom finalu, Aviogeneksov TU-134 doživeo je tragičan udes pri trećem pokušaju da sleti na stazu 16 u uslovima pljuska i slabe vidljivosti. Spasioci su imali muke da pridju ostacima aviona koji je pao u duboku močvaru. Danas su tu naselja sa živopisnim afričkim kućicama.
Duala je u Kamerunu. Ima savršeno glatku asfaltnu pistu i pitanje časti je liznuti je točkovima na sletanju! U Duali je bazirana jedna JAT-ova "devetka", pa nikada ne propuštamo priliku da sa njenim posadama proćaskamo na frekvenciji. Tačno, pod uslovom da su u svom avionu - i u blizini!
Priobalje Kameruna razudjenije je od priobalja "našeg" Benina. A čovekova potreba da, uprkos milionima slobodnih kvadratnih kilometara u unutrašnjosti, živi uz vodu, učinila je da čitava sela pobodena na kolju u vidu sojenica budu hit i u 21. veku.
Kotonu-Librvil-Duala, pa na kraju opet Kotonu. Svuda, podji, pa u Kotonu dodji! U finalnom prilazu za pistu 24 prelećete centar grada sa kružnotočnom raskrsnicom i obeliskom u sredini. Zgrade sa više od jednog sprata možete na prste da prebrojite, ali je to lakše učiniti sa zadnjeg sedišta "semidžana" nego iz aviona.
Piste duge 2400 metara poput naše obično su lakše za sletanje nego za poletanje. Ponekad. Ova konstatacija doživeće potvrdu u najgorem mogućem sjaju mesec dana kasnije, na sam dan Božića, kada će, prilikom poletanja sa istog ovog aerodroma, pretovareni B727 libanske kompanije UTA završiti na peščanoj plaži i plitkoj okeanskoj vodi u produžetku piste, rasut na bezbroj krhotina.
Aerodrom Kotonu ima dve stajanke. Jedna je transportno-vojna i namenjena je lokalnoj avijaciji i manjim teretnim avionima, medju kojima je gomila ruskih letelica sa ruskim posadama (uostalom, Rusi su sveobuhvatno prisutni na afričkom tržištu avio-usluga već decenijama). Druga je medjunarodna. Na putu od našeg B727 ka aerodromskoj zgradi natrčao sam na drevni C132 Hercules francuskih vojnih snaga i napravio ovaj strogo-pov snimak sa njegovim pilotima. Za strogo-pov uspomenu.

POLUFINALE

Zašto polufinale? Ovo jeste bio moj prvi pilotski safari u Africi, ali ne i poslednji. Znači, za finale još ima vremena. U medjuvremenu se i šef naše baze promenio. Capt Bulatović se po drugi put vratio u Beograd, a po treći put se u Kotonuu materijalizovao capt-instruktor Stanislav-Cane Praštalo. Tako se šefovi smenjuju, iz meseca u mesec - a kapetanska soba ostaje ista! Planiranje posada, medjuljudski odnosi, sitna i krupna natezanja sa poslodavcima, pravila i propisi, obuke i provere, tu i tamo tehnički problemi, stalno dopisivanje sa matičnom kompanijom...
Nije lako biti šef, naročito ne na tipu aviona za koji znate da se verovatno više nikada neće vratiti u Beograd. Sebe smo prozvali "otpisanima", jer JAT više ne računa na B727, taaaamoooo daleeekooo... Ovde, u Africi, može - dok može. Svestan je toga i flajt-inženjer, uz to i instruktor, Srećko Prodanović. Večiti optimista, uostalom kao i Cane, smatra da čak i moj laptop kompjuter može da pripomogne da organizacija našeg letačkog života u Africi bude lepša. Bolja. Bezbednija. Prijatnija. U redu, i digitalnija.
Zato ćemo zadugo biti okruženi licima koja ni najmanje ne liče na naše susede u rodnom gradu. Ali, za razliku od pojedinih beogradskih komšija, ova lica znaju da budu itekako prijazna i iskrena! Neka od njih ćemo redovno sretati na rodjendanskim i drugim porodičnim prigodama, kao što je, recimo, bilo jedno popodne u kući našeg vozača Jonasa (za galsku populaciju Žonas, za nas Džonas), koji nas je pozvao na malu proslavu upriličenu za njegov 34. rodjendan.
Jonasova buduća, Judit (za galsku populaciju Žudit, za nas Džudit), onako ćutljiva i stidljiva, dala je sve od sebe u kulinarskom pogledu. Ovo je miks sačinjen od sitnog pasulja, pilećih krilaca, riblje salate, pomfrita i prženih banana. Šta li će tek smisliti onoga dana kad budu slavili 34. godišnjicu braka?

Primetili ste da se u ovom prvom raportu iz Afrike nisam bavio etnološkim istraživanjima Benina. Mada sam, u času kada smo napuštali Jonasovo i Juditino gnezdo, naleteo na živopisnu gomilu žitelja favele u kojoj stanuju. Najpre su jurišali ka nama, a onda je gomila (baš kad smo zgrabili priručne kamenice za samoodbranu) skrenula udesno, ka šatri u dnu prašnjave poljane! Da nisu prinosili kakvu žrtvu svojim bogovima?

Biće da su otišli kolektivno da gledaju prenos fudbalske utakmice.

Očekujem od samog sebe da još po koji put izveštavam, a od vas da još po koji put otpratite moje Web-prenose iz Afrike. Tako će biti dokle god naša dva "boinga", YU-AKI i YU-AKK, greje vruće beninsko sunce i kvasi slankasto-vlažni vazduh Kotonua.
Text and photo: Zoran Modli, First Officer B-727, JAT Airways