Povratak na Tribute to B727
SVET IZ KOKPITA

A Perfect Cockpit View

TRENUCI SA B727

 

AFRIKA 2004.
decembar/januar

 

Zbog koga, čega, čijom zaslugom i zašto smo u Africi - mogli ste, samo da ste hteli, saznati u priči o Africi 2003. Ipak ću za trenutak izigravati naratore sa početaka epizoda televizijskih sapunica i podsetiti vas na dogadjaje "from last epizode": JAT-ovi beli Boinzi 727 nacrtali su se još jednom u crnoj Africi, ovoga puta kao sredstva za transport putnika novoosnovane zapadno-afričke kompanije West African Airlines. Ali, dva Boinga 727, YU-AKI i YU-AKK, nisu otišli sami. Maze ih i paze naši avio-mehaničari, a voze naše posade. Medju dvadesetak preostalih pilota na ovom avionu je i moja malenkost. Pridodajte tome i desetak kolega, flajt-inženjera - pa ćete dobiti brojčanu sliku populacije koja se u turnusima od po mesec dana smenjuje u Kotonuu, ekonomskom i civilizacijskom centru omalenog i mirnog Benina, države naslonjene na zapadnu granicu Nigerije.

Benin ima stanovnika koliko i Srbija, a Kotonu koliko i Crna Gora. Samim tim i fluktuacija putnika kojima je Kotonu krajnji cilj nije bogzna kakva. Ali je zato zanimljiv kao kamen u barici s kojeg možete da skočite na neku od krajnjih destinacija: za došljake s afričkog juga to su Lome, Akra, Abidjan, Konakri, Dakar, Bamako i Pariz, a za putnike koji kreću sa afričkog zapada - Lagos, Duala, Librvil, Point Noar, Brazavil, Kinšasa i Johanesburg. Izuzev Pariza i Johanesburga, sve ove linije opslužujemo mi. Pogledajte strateški raspored nabrojanih ciljeva na karti Afrike, a ja ću vam u nastavku pomoći da bacite još jedan pogled na Afriku kao takvu. Drugu afričku epizodu mogu da zahvalim mom drugom afričkom angažmanu. Da li i poslednjem - pokazaće vreme. Naime, sivi oblaci su se nadneli nad voljeni B727, pa je njegova sudbina izvesno-neizvesna...

Ovo je bio i premijerni ispit za moju sledeću digi-kameru, novi Panasonicov SD multi-cam. Njegov prethodnik, Fuji FinePix 1.3, požrtvovano je odradio jesenju pilotsku smenu u Beninu u prošlom nastavku. Sada je došao red na Panasonic SV-AS10. Što se mene tiče, ovaj tanušni dvo-megapikselaš opravdao je moja umerena očekivanja. Da li i vaša - prosudite sami.

 

Prolog

I ovog puta grabili smo ka Africi preko Pariza. "Cipiripijem" smo čučnuli na Šarl de Gol, kapetan Predrag Pijevac (još jedan od mojih nekadašnjih kolega-instruktora iz JAT Akademije u Vršcu) pogasio je motore na terminalu 2B, a kišnu prepodnevnu dobrodošlicu poželela nam je čuvena Slavka, žena-brža-od-zvuka, inače JAT-ov stejšn-menadžer u Parizu. Bez kišobrana - zbog čega se gorko pokajala.

I ovog puta odseli smo u satelitskom naselju Rosi. Kiša nije prestajala. Sklopila je gadan savez sa Celzijusom i njegovih bednih 5 stepeni iznad nule. Oboje su nam nabili na nos našu letnju garderobu, s kojom smo (idioti!) mislili nekažnjeno da projurimo kroz decembarski Pariz na putu ka afričkoj zimi, toploj koliko i afričko leto. Zato nisam pomaljao nos iz hotelske sobe. Ubijao sam vreme slikavajući kišne kapi na prozoru i spotove sa MTV-a.

Sutradan smo ubijali vreme na terminalu 3 čekajući da se Airbus 310 smiluje i strpa nas u svoj stomak. Ludački je kasnio. Kao i obično.

I ovog puta nekako smo se dočepali Kotonua. Ali (ovog puta) u harmatanskom zagrljaju. Pozno beninsko popodne jeste da je ponudilo 30 stepeni iznad nule, ali nas je obavilo teškom sumaglicom u kojoj je bilo svega, samo ne vodene pare. Naime, udarni zimski meseci, od decembra do februara, rezervisani su za takozvani harmatan - suvi vetar koji iz Sahare donosi sitan sitan sitan pesak i sitnu sitnu sitnu prašinu. Uslovi za disanje punim plućima nikakvi, a vidljivost na sletanju u Kotonu od sada pa nadalje konstantno loša. Ponekad i ispod minimuma, čak i za kulturan ILS prilaz kategorije jedan.
Premalo je vremena prošlo od prethodne smene da bi se išta promenilo. Neuništivi msje Alamanu hrani nas optimizmom, a uništava po svim ostalim pitanjima! Dovoljan razlog da ga smestimo u sred fotogeničnog seksteta, čiju polovinu čini naša posada, a prve dve šestine JAT-ov inženjer Dejan i bermuda-mehaničar Sava.

Ipak, mala promena: moj kapetan sada je Miroslav Ratković, čovek sa nekoliko nadimaka, ali uz svaki ide i prefiks Miško. On se baš nakupio iskustva u Africi. Mislim da je posećuje još od 1994, a tradicionalna baza bila mu je Nigerija. Tu je znao da sastavi i po šest meseci u cugu. Čak je i kapetanstvo stekao u Africi. Leteo je kasnije dosta i u Palestini, a kao trajnu uspomenu odatle doneo je - suprugu! Miško je odličan kapetan, prijatelj i kulinar (tim redom), pa je zadovoljstvo gledati ga kako radi svoj posao, praviti mu društvo u pet popodne i dodavati začine dok se znoji iznad plinskog rešoa. Uživa da putnicima upućuje kratke objave - oh, God bless yu! - na engleskom.

Ni flajt-inženjer Dragan Savić nije ništa manje naivan. I njemu je Afrika srednje slovo izmedju imena i prezimena. Redosled kvaliteta poslažite kao i kod Miška, pa nećete omanuti. Tamo gde je nekada leteo (Nigerija, razume se), domoroci su ga zvali Dragon. Pravi čovek-zmaj.

Čovek-zmaj koji voli da maše.

Procedura za precizno prilaženje aerodromu Kotonu važila je do 25. decembra 2003. Posle tog tragičnog popodneva, kada se B727 kompanije UTA prepun putnika srušio u okean, praktično ni ne započevši božićni let ka Bejrutu, polomljena antena lokalajzera u produžetku piste ostala je da leži u pesku. Tako smo zaboravili na ILS kartu.

Malo profesionalno, malo ljudski, komentarišemo ovaj udes. Osim par vanrednih mera bezbednosti na aerodromu, sve ostalo teče po uobičajenoj šemi. Posade na našim avionima smenjuju se i dalje dva puta dnevno. Kako pilotske, tako i kabinske.

Zvezda je Helen. Imate je na gornjoj (onoj desno) slici, ali i ovde, u senci gejlija. Stjuardesa od zanata i šarma, koja sve probleme sa putnicima rešava u hodu, nikada ne tražeći pomoć od pilota. Dragon zna za to i, poštujući redosled obaveza koje perser poput nje ima na zemlji, rado preuzima dužnost barmena. A to podrazumeva ubitačnu seriju nes- kafa nakon svakog sletanja. Osnovno oružje mu je baterijska mućkalica. Kad prozuji njome, dobijate penu gustu kao šlag i "brkove" žute poput njegovih. Ali gušće.
Kulturno-zabavne aktivnosti u kokpitu više su, nekako, pedikirsko-manikirske. Miško jeste kao od brega odvaljen, ali uopšte nema ideju da i nokti na rukama treba da budu takvi. Zato je nail-equipment njegov pratilac na svim dugim letovima. Kad sredi svojih deset, nije miran dok ne sredi i bar jedan tudji. Flajter Dragon dopustio je da se naučni eksperiment uglačavanja obavi samo na palcu njegove leve ruke. Čisto u pokazne svrhe. Desnu je sačuvao za uobičajene neglamurozne aktivnosti.

Ja sam sačuvao svojih deset noktiju intacta. Mislim da je grickanje noktiju mnogo zanimljivije. I hranljivije.

Uopšte uzev, Miško je partner s kojim biste uvek poželeli da letite. Ima savršeno izgradjen odnos prema posadi, avionu i zahtevima poslodavca. Odlično poznaje sopstvene mogućnosti, pa tako u mentalnoj rezervi ima fin manevarski prostor sa dovoljno mesta, kako za moguća iznenadjenja i razumevanje problema u vazduhu, tako i za tajming neophodan za donošenje pravih odluka. Rasan kapetan, nema šta.

Postoji jedan let koji traje samo deset minuta. To je medjunarodni let na relaciji Kinšasa-Brazavil. Kad iz Kinšase poletite ka jugozapadu, samo što ste uvukli točkove nalećete na radijal 274 Kinšasa VOR-a. Niste još pošteno ni ubrzali, a već na petnaestoj milji okrećete udesno ka lokalajzeru za stazu 05 aerodroma Braza. A onda, Jovo-nanovo: flaps-gear-down-flaps-flaps - i sletanje. Ne isplati se ni autopilot da uključite!

Hotel u Brazavilu jedan je od lepših. A tek doručak. Raskošan kao osmeh jedne od West Africanovih stjuardesa, uoči jutarnjeg povratka na aerodrom, još mokar od noćašnje kiše koja je padala u oba Konga.

A sada, malo o stolicama. Posle nekoliko sati sedenja u pilotskim stolicama, sa vezama oko stomaka i preko grudi, garden-stil dodje kao pravo otkrovenje. Mehaničar, bio je to Žare, sprečio je fizikalce da u kargo odeljak našeg "boinga" ubace i ovu poslednju, na rasklapanje. Ali, da bih ja bio slikan u njoj, Žare je morao da ustane i lati se moje digitalne kamere...

Dok jednome ne osvane (na suncu), drugome ne omrkne (u hladu).

Ona prava, afrička garnitura, osvanula je u parku našeg hotela "Aledjo". Slonovi, žirafe, majmuni, lavovi. Dovoljno je da se naslonite na njih, pa da vam rade iza ledja na travnjaku Aledja. Izrezbario ih je samouki umetnik iz Artisana i dovukao nama na poklonjenje. I prodaju.

Još žalim što sam grčevito stiskao cefe u svom džepu. Učinilo mi se da su skupe (a nisu bile) i da su glomazne (a mogle su da stanu u platneni džak). Umem li uopšte da donesem pravu odluku u odsudnom času, a da nije pilotska?

Neki ljudi umeju da namirišu pravu investiciju. Izgleda da nisam od tih. Možda bih nešto naučio ako bih upisao BK menadžment. Ko zna. Ovako mi je preostalo da izigravam Srdjana Karanovića i mirišem poljsko cveće ispred hotelske vile. Problem je što cveće nije poljsko, nego afričko. I što ovo malo cveća visi sa drveća.
Na safari nismo išli. No, budući da je opasnost moje zanimanje, potpuno sam sam se otisnuo u foto-safari na guštere. Preživeli smo i ja i gušteri. Mislim da im nisam izgledao kao ukusan zalogaj, jer su brisali od mene k'o ludi. Da nisam upotrebio nešto zuma na kameri, ne bih ni ovo dobio. Ženke su (za razliku od ljudske vrste) stidljive, sive i neugledne. Mužjaci su drski i bezobrazno šareni. Nedostatak političke inteligencije obično plaćaju zakinutim repom.

 

Tu negde, oko nove 2004.

Dobro poznati i prašnjavi Kotonu postao je još prašnjaviji. Zbog harmatana, jasno. Pošto sam u prethodnom boravku, mesec dana ranije, sebi dao zadatak da pronadjem i neku višespratnicu, ovog puta sam je našao. Obgrljena je skelama od - paj' sad! - bambusovog drveta! Višespratnica je u izgradnji, ali, nadam se, ne i u nadogradnji. Strašno bi bilo saznanje da su je nasadili na krov neke prizemne udžerice. Da jesu, bio bi to čisti beogradski sindrom.

Šarena ponuda na ulicama ne jenjava. Ogroman izbor tašni, torbi, veštačkog cveća - i prodavačica.

Ima i motora. To su oni "semidžani" iz prošle priče. Prodaju se u privatnim radnjama smeštenim po isturenim gradskim područjima. Vrlo lukavo. Tako se lakše odlučujete za kupovinu, jer vam mrak trenutno pada na oči i na samu pomisao da se nazad vraćate pešice!

U proseku koštaju izmedju 400 i 700 dolara. Ako vam ta cena prija, sve ostale formalnosti završavate za jedinim stolom u radnji, uključujući i papire koji treba da vam olakšaju borbu sa domaćim carinskim vlastima. To što smo ušli u radnju ne znači i da smo iz nje izašli na "semidžanu". Čak se niko od nas ni u Beograd nije vratio jašući motor. Svi smo se vratili avionom.

Pretpostavljam da je glavni razlog tome što "semidžanci" i dalje nemaju brisače stakla!

U redu, rešili smo da motore odložimo za sledeću godinu. Sledeću? Well, naša turneja po ulicama Kotonua dogadja se 31. decembra 2003, pa nam je Nova godina za vratom. Još koliko odmah moramo da se snabdemo pojačalom i parom zvučnika za najdužu noć, a toga ima na pretek u najdužoj ulici Kotonua. Treba znati izabrati, iscenjkati se i rezultate svega strpati u pijačnu torbu. Ja sam birao, Miško se cenjkao, vozač Rodrigo je pazio na ravnotežu snaga, a Dragon smirivao situaciju svojim osveženim znanjem francuskog. Dobro smo prošli, na zadovoljstvo malobrojne (i maloletne) publike.
Zvučnici koje smo kupili bili su automobilski. U nedostatku automobila, pomislili smo da bi dobro bilo ugurati ih u kakve-takve kutije. Rodrigo se setio uglednog stolara nedaleko od našeg hotela. Uz škripu kočnica stali smo pred njegovu radnju. Nanosekundu kasnije, užurbano smo napustili poprište njegovog svakodnevnog posla. Od mogućih osam rupa na svirali, deveta mu je svakako bila stolarija. Neka, hvala.

Zato smo sami rešili problem bas-refleks kutija. Lično sam uglavio zvučnike u prostor za ladice masivnog radnog stola u Miškovoj kapetanskoj sobi, dok se Miško bavio rafiniranim poslom povezivanja žica. Otrčao sam po svoj laptop, priključio ga u ovaj složeni štap-audio-kanap sistem, kliknuo na prvu pesmu sa play liste i... KAD JE PUKNULO! Davno nismo doživeli ovako bogat zvučni udar, a Creative, Teac, Lansing, JBL i svi ostali zajedno mogu samo da nam pljunu pod prozor, sve sa svojim tehnološkim novotarijama!

Učinilo nam se da je sve spremno za doček nove 2004.

Dokumentovani izveštaj sa dočeka Nove godine nemam, jer moj tiny Panasonic SV-AS10 nije mogao da dobaci blicem dalje od metar i po. Nema veze, bila je to skromna žurka koja je više ličila na momačko veče nego na ispraćaj Stare. Umesto toga, eto vam božićnog ručka od 7. januara. Imali smo i gosta iz daleka: naš stari ortak, kapetan Cveja Marinković, takodje tezgari po Africi - ali mu je baza u Johanesburgu. Leti za tamošnji Inter Air kao dugoprugaš. Njegov Boing 727 saobraća na liniji Johanesburg-Kotonu. Cveja je došao sa bocom vina i pričom o iskustvima sa južnoafričkim poslodavcem. Vino smo pijuckali, a priču progutali naiskap.

Baš me je obradovao ponovni susret sa poznanicima od jesenas - da znate, Jim Christian (zvani "Sačmo") i njegov All Stars Jazz Band uredno subotom i nedeljom uveče sviraju u hiljadu koraka udaljenom restoranu po imenu "Jazz Club", koji mi zovemo "Kod Nemca". Biće da je gazda iz neke Nemačke, na koju je u njegovim sećanjima davno pala prašina zaborava. Stari Jim Christian dodao je u repertoar još nekoliko novih stvari iz drevnog Sačmovog opusa. Pun pogodak. Višekratno smo prekidali srkanje ljute "gulash soup" radi aplauza na otvorenoj sceni.

Eto, tako smo i mi "bacili kašiku". A još nam nije vreme...

Ako mislite da je dnevni tempo života na obalama zapadne Afrike ubitačan i prepun stresova, u pravu ste.

Evo dokaza.

Slobodni dani služe kao izvor dosade izmedju radnih dana. Nije pravilo, samo povremena konstatacija. Lično, nisam se dosadjivao. Uz desetak (uvek istih) načina da ulepšate dokolicu, olakšaćete savest i ako se, recimo, javite svojima kod kuće. To možete da učinite pismom ili razglednicom, ali problem je u tome što se kući vraćate mnogo pre svoje razglednice. Možete da šaljete SMS poruke, ali odgovor nećete dobiti, jer je ova vrsta usluge u Beninu isključivo jednosmerna. Hm. Našoj posadi - dakle, Mišku, Dragonu i meni - odgovarala je dvosmerna komunikacija. A nju je pružao obližnji Internet kafe, od hotela udaljen petnaest minuta žurnog pešačenja - ili pet minuta vožnje "semidžanom".

Internet kafe ima lep park (videli ste ga) i betonirano dvorište sa amfiteatrom i proscenijumom. Pretpostavljam da se tu ponekad održavaju pozorišne predstave, koncerti i umna predavanja. Nedeljom se tu iznose kompjuteri i temeljno čiste: od prašine, bubica i vlage. Za prašinu su zaduženi usisivači, za bubice sprejovi, a za vlagu - sunce.

U unutrašnjosti Internet kafea atmosfera je radna i oznojana. Mada od er-kondišna otpadaju bubrezi, njegovo dejstvo na temperaturu u sobi isključivo je simbolično, pa kod nas može da izazove jedino placebo-efekat.

 

Komšiluk

Capp FM je lokalni radio, dve ulice dalje od "Aledja". Na tabli nasadjenoj kraj ulaza u dvorište, u kojem, pored poslenika radija i vitkog antenskog stuba, živi i nekoliko porodica sa musavom decom, piše: "Capp FM 99.6, radio uspeha". Još nisam naišao na radio koji za sebe tvrdi da je neuspešan. Odlična prilika da ovaj najnoviji slučaj proverim lično. Iz daljine sam to već učinio. Naime, čuvar bazena u našem hotelu ne mrda sa frekvencije 99,6. Nadam se s razlogom.
Portira i obezbedjenja nema. Čak ni psa koji bi zalajao. U hladu bambusove nadstrešnice, naslonjene na zid prizemljuše u kojoj je radio-stanica, aranžiran je prostor za goste. Ako ne računate Dragona i mene, drugih gostiju nije bilo. Eh, još samo da se pojavi neko od domaćina.

Pojavio se. Predstavili smo se. Dragon je dodatno iskitio celu stvar: "Well, this is famous Belgrade radio-host and DJ, mr Zoran Modli... bla, bla." Belgrade, šta je to? Aaa, tako. And, where is Serbia? Aaa, tako. Za sebe je jednostavno rekao da se zove Mano. Baš fino, hajdemo unutra.

Capp FM je u etru 24 sata dnevno. Prilično je digitalizovan, što, uostalom, nije nikakvo čudo. Tako je jeftinije. Mislim da je u pitanju ekipa koja pošteno radi svoj posao. Nemaju onu (kod nas tako učestalu) moronsku filozofiju po kojoj pravi radio emituje samo muziku. Ne, oni vredno PROIZVODE program: vesti, informacije, reportaže, intervjui, kontakt-program, animacija slušalaca - apsolutno sve medijske discipline su u igri. Mano je novinar, a madam Pesin novinar i spiker. Tonac Luis bira muziku i najavljuje pesme. Fina nedeljna ekipa. Kako li je tek radnim danom?

Za razliku od par ostalih komercijalnih stanica Kotonua, Capp FM ne gura samo francuski. Fifti-fifti odnos postižu domaćim Fon jezikom, kojim se govori na jugu Benina. Severnjaci govore Bariba i Dendi jezicima - ali mi smo ipak na jugu, zar ne.

Madam Pesin je, inače, završila svoju smenu. No bila je toliko ljubazna da svoj odlazak uskladi sa našim. Vratili smo joj ljubaznost tako što smo vlastiti odlazak uskladili sa njenim. Tako niko nije ostao kratak po pitanju nedeljnog ručka. Ni mi, ni njena petogodišnja naslednica. Iz peskovitog dvorišta lokalne radio-stanice odvezle su se "semidžanom" u nepoznatom pravcu.

Na zvuke Capp FM radija naišli smo još jedanput. Bilo je to pokraj zida samousluge "Kot Dipri", radnje francuskog tipa u kojoj se snabdevamo flaširanom vodom i neobaveznim pićima. Tako su dobili još jedan poen kod svojih slušalaca.

Rekao bih da je Capp FM 99.6 zaista radio uspeha.

U Beninu će snega biti tek kad naidje novo ledeno doba. Za sada ga nema. Nema ni najezda skakavaca sa neba. Dakle, ne pada ništa - osim kiše. To znači da su Nove godine plave zbog neba i mora, žute zbog sunca i peska i zelene zbog trave i palmi. Sve, samo ne bele.

Deda Mrazovi irvasi ne dolaze u ove krajeve. Zato dečica iz Benina dobijaju vrlo mršave poklone, ako ih i dobiju. Tu i tamo ih neko podseti da ta mogućnost, možda, postoji. Nadu im ulivaju dobri doktori i medicinske sestre iz bolnice "Akpakpa", koji su puzavice na bolničkom ulazu i patuljaste palme u dvorištu okitili srebrnastim ukrasima i ponekim Deda Mrazom.

Bila je to jedina novogodišnja dekoracija na koju sam naišao u Kotonuu. Pršti, pršti bela staza - nigde Deda Mraza. Afrika.

 

Novogodišnje želje

U ona predvečerja, kada krećemo na noćne letove, postoji nešto što donekle, ipak, liči na jelku. To je naš avion. Prepun navigacionih, pozicionih, rotacionih i pomoćnih svetala udruženih sa reflektorima za taksiranje i sletanje, liči na SF brod koji se sprema za time-warp. Zato našim avio-mehaničarima želim da imaju što više sijalica u rezervi. Što šarenijih, tim bolje.

Sebi želim što prijatnije društvo na svakom letu. Ponekad nije dovoljno samo to što ste sa ekipom koja funkcioniše kao švajcarski sir... pardon, sat. Često vam i publika u kokpitu ulepša dan. A to što sam strogo ozbiljan i kao fol zagledan u plave daljine samo je trik: kažiprst desne ruke diskretno je na okidaču fotoaparata, da se Vlasi ne dosete. No, vidim, dosetili su se.

Skrivena kamera u akciji, makar je provalili iz prve.

Mom prijatelju i kapetanu Mišku Ratkoviću od srca želim da predje na levo sedište bilo kog modernijeg i poželjnijeg aviona, koji će potrajati duže od Boinga 727. A kada se to desi, neka mu na desno sedište sedne ovakav kopilot. Zaslužio je da, kada okrene pogled udesno, ugleda nešto lepše od mene!
Kontroli leta u Point Noaru (Kongo) želim što manje teških kiša. Kada se tamo sastave nebo i zemlja, gužva u vazduhu postaje teža od kiše. Pre dolaska na aerodromsku platformu proveli smo pedeset minuta u dugom i turbulentnom holdingu iznad mora, kljucajući u mozak toranj da nam da dozvolu za prilaz. Trebalo nas je izdržati! Taman kad je preostalo gorivo pokazalo da je vreme za odlazak na alternaciju u Brazavilu, dozvolu smo dobili. Posle nas sleteli su jedan Rus i jedan Air France.

Lokalnoj kongoanskoj kompaniji Tran Air Kongo želim što više boinga 727 u floti. Ovaj jedan jedini u Point Noaru, parkiran do našeg, stvarno je zaslužio veće i bolje društvo.

Bar sa stanovišta nas istomišljenika koji ne vide dalje od "boingovog" nosa.

Našim putnicima želim duge, bele i čiste stepenice, kojima će uvek ulaziti na prednja avionska vrata. Tako je i veselije i dostojanstvenije. Nemam razumevanja za security fazone koji nedužne ljude teraju da se k'o poslednji uvlače u avion kroz njegovu stražnjicu, ispod motora iz kojih obavezno na poneku košulju - i, što je još gore, haljinu - kapne vruće i masno ulje iz motora. Ako ni zbog čega drugog...

...a ono zbog dečice koja ionako ne ulaze laka srca u mračnu duplju metalnog kita. Kako im objasniti tamu i tišinu koje se zatvaraju oko njih u klaustrofobičnom ambijentu strmog i teskobnog zadnjeg stepeništa? Ipak su prednja vrata za ljude, a zadnja - za evakuaciju.

Dobrodošli, deco!

Aerodromu u Librvilu (Gabon) želim da redukuje broj radnih mesta rezervisanih za signaliste. Ponekad vas čak tri maršalera vode do pozicije za parkiranje: jedan zove pravo, drugi zove desno, a treći naredjuje kad da stanete. Od gledanja u njihove užurbane svetleće "rekete" ne stižete valjano da pratite okolne prepreke i saobraćaj, pa se posadi lokalnog aviona dogodilo da krilom zakači nesrećno parkiranu cisternu sa gorivom! Šta mislite da su signalisti uradili? Razbežali su se. Posle više niko nije mogao da ih identifikuje.

Toliko o odgovornosti.

Menadžerima aerodroma u Kinšasi (Zair) rado bih odobrio kredit za novi pokrivač piste, makar i ja bio jedan od žiranata. Od sletanja na ko zna kada izlivene betonske ploče staze 06-24 tvrdje je još jedino sletanje na neuzoranu njivu.
Kustosima beogradskog Muzeja vazduhoplovstva poželeo bih da se sa surčinskog aerodroma presele na aerodrom N'djili u Kinšasi. Tamo će ih do suza ganuti beskrajna revija oldtajmera rasutih po prostranoj platformi, od ruskih IL-ova do nezaboravnog "daglasa" DC3 iz Ruzveltovog vremena.
Što je najlepše, sve ove prpošne starine i dalje lete. Lete k'o nenormalni! Nas su parkirali tačno iza ledja davno otpisane "karavele", prvog mlaznog aviona evropskog neba, koji je JAT izbacio iz saobraćaja još onih sedamdesetih. Dok poslednja JAT-ova "karavela" već decenijama trune na travi ispred beogradskog Muzeja, ova zairska svakodnevno skakuće po celom Demokratskom Kongu. Gde li samo nalaze rezervne delove za ove penzionere? Rekao bih da imaju neku svoju Staru Pazovu sa kaži-šta-ti-treba metaloplastičarima.
Sve moje prethodne želje imaju teoretsku šansu da se kad-tad i kako-tako ispune. Ali poslednja - da se zatvori improvizovana policijska "kancelarija" ispred samog aviona i prestane pretres putnika na naše oči u istoj toj Kinšasi u srcu DEMOKRATSKE Republike Kongo (tačno, u Zairu) - ima sve šanse da se ubudja. U vreme robova ništa nije bilo jače od rasne diskriminacije, a u vreme demokratije ništa nije trajnije od rasne administracije!

 

Prizori, prizori

Kad smo već kod kovanica, izvršimo hifenaciju gornjeg naslova i nadjimo se u Brazavilu pri zori! Nema lepšeg prizora od osvita dana na ovom aerodromu. Dramatičan ugodjaj mi je pokvario vozač kamiona-cisterne koja je punila naš avion: ugasio je farove samo sekund pre no što ću okinuti svojim Panasonicom. Šta se tu može kad ja imam sporo paljenje, a on brzo gašenje.

Okrenuo sam se ka svom avionu, pupčanom vrpcom privezanom za jezero kerozina ispod betonske platforme. Ludačka scena, sa odblescima njegovog sjajnog T-taila u epicentru slike. I tu se setih svog kolege iz iste smene, Djuke Stepanova, s kojim sam često komentarisao specifično afričko ludilo koje vas snalazi dok ste tamo; ako ikada budemo pisali knjigu afričkih uspomena, nazvaćemo je: "Od Benina - do Kovina"!

Ako niste znali, u Kovinu se nalazi renomirana ludnica. Izvinjavam se, psihijatrijska klinika.

Mogu da vam ponudim još jednu dajdžestiranu seriju oblaka, posmatranih iz bezbednog okrilja pilotske kabine. Imam bujnu maštu, ali neke od njih nisam mogao ni da zamislim.

(Let Brazavil - Duala)

Ako ste na prethodnoj slici pogledom okrznuli gomilu kongestusa koji se uspešno spajaju sa centralnim kumulonimbusom kojem je već izrasla kresta u vidu cirusnog nakovnja, na ovoj ste svedok aktivnog Cb-a. Rasipa munje na sve strane, a padavinsku zonu širi desetinama milja unaokolo.

(Let Kotonu - Point Noar)

Ovde ste iznad mora stabilne oblačnosti koja je sredinom januara pritisla jugozapadnu obalu Afrike. Nije zora, nego predvečerje. Dakle, letimo ka zapadu.

(Let Duala - Kotonu, preko Lagosa)

Da li sam već negde rekao da afričko nebo odavno više nije utočište hazardera i avanturista? Čak i da jesam, ponoviću: po kontinentu je posejan priličan broj korektno kalibrisanih radio-sredstava koja omogućavaju bezbednu navigaciju čak i elektronikom oskudno opremljenim avionima, a takvih je dosta. Oni drugi, sa autonomnim i satelitskim sistemima navigacije, u još boljoj su poziciji. I, mada se najveći broj avionskih udesa i dalje dešava baš u Africi, mislim da je bezbednost putnika u direktnoj srazmeri sa ozbiljnošću pilota koji ih voze. No, ponekad ne zavisi sve od pilota - što će, siguran sam, pokazati i rezultati analize udesa libanskog B727 u Kotonuu...
Ako negde i ima hazarda, ima ga - na moru. Čuveni beninski ribari-neplivači i dalje se otiskuju na valovitu pučinu, vodjeni instinktom umesto sonarom. Većina preživi (mada duboka starost nije osnovna crta stanovnika ovog dela Afrike), ali neki se ne vraćaju. Na obalu isplivaju olupine njihovih čamaca, bez kapetana i posade, koji ostaju da leže na okeanskom dnu, zajedno sa svojim trošnim dvotaktnim motorima. Preživljavaju vesla - i plač rodbine. Ne bojte se, ova flotila na pesku nasukanih čamaca još nije oplakana. Nadam se da neće ni biti.

 

U multimedijalnom delu moje afričke hronike mogu da vam ponudim jedan film. To su fragmenti AVI sekvenci na kojima su zabeležena neka naša poletanja i sletanja, nešto okeanskih talasa i malo lokalne atmosfere. Snimio ih je moj AS-VS10. Nije baš pravi kamkorder, samo je skromni digitalni fotoaparat sa movie opcijom, pa ne zamerite. Ne zamerite ni na 22 mb gabarita! Evo šta je zabeleženo:

1. Poletanje iz Librvila Rwy 16 (letim ja)
2. Sletanje u Dualu Rwy 30 (letim ja)
3. Sletanje u Point Noar Rwy 17 (leti Miško)
4. Sletanje u Kotonu Rwy 24 (leti Miško)
5. Poseta Capp FM radiju
6. Okean ispod oblačnog neba

Ah, da! Kliknite OVDE - ili na sliku prekoputa.

 

Video klip Afrika 2004 (22 mb)

Tako smo u Beninu dočekali dva Božića, jedan latinični i jedan ćirilićni - i dve Nove godine, jednu gregorijansku i jednu julijansku. Dočeci i nisu bili bogznakako spektakularni, ispalo je da smo onu glavnu veselost i prioritetne emocije sačuvali za povratak kući, na odloženo. Ali je zato Afrika još jednom pokazala da je spektakl za sebe, pa vam drugi spektakli nisu potrebni. Osim toga, zahvalna vam je kad je, dok ste na njenom tlu, gazite tihim i lakim korakom. Sirovost i trapavost kažnjava uvlačenjem u kornjačin oklop, a onda joj ne možete ništa, makar je prevrnuli na ledja. Pa zašto onda gubiti vreme u takvoj, izokrenutoj Africi? Za očekivati je da smo videli bar delić one prave.

A ako bi ovih nekoliko desetina potpisa uz isto toliko prelistanih fotki neko nazvao i stihovima u prozi, nemam ništa protiv. Mogla bi to da bude još jedna pesma ispevana zaslugom starog i vernog "boinga 727".

Makar bila i labudova.

Text & photo: Zoran Modli, First Officer B-727 (i ovog puta), Jat Airways