Povratak na Tribute to B727 page

SVET IZ KOKPITA

A Perfect Cockpit View

TRENUCI SA B727

 

NEPAL 1997.

 

Da se dogovorimo: ni ovo nije putopis - prosto zato što nisam sklon putopisima, ni svojim, ni tudjim. Tudje neću, svoje ne dam. Kad mi drugi opiše kako je nešto doživeo, tu više nema mesta za mene, pa mi se onda ni ne doživljava. Zato se ne bojte: neću vam kvariti doživljaj Nepala, ukoliko ga jednog dana i sami posetite. U Nepal sam otišao o Nepalu prilično neobavešten, a nisam se mnogo obavešteniji ni vratio, gledano sa aspekta jednog istraživača. A i gornja slika je samo poster, koji tamo možete kupiti na svakom ćošku. Dokazuje da Nepal leži na himalajskom uzglavlju indijskog potkontinenta i da se ponosi svojim visokim dostignućima, od kojih je najviše, Anapurna 1, dostiglo čak 8091 metar. Kao pilot, to sam odmah pretvorio u flight level 260. Znači, da bi čovek odande mogao da baci pogled na komšiju s druge strane tarabe, Kinu, mora da bude ili direktan potomak kondora, ili manijakalni planinar s debelim vezama u lokalnom esnafu šerpasa, ili android u skafandru.

 

Pošto sam širom sveta poznat kao poklonik mlečnih proizvoda, ja sam bacio pogled na Svetu Kravu. Ali, pogled njenih dubokih, plavih očiju ostao mi je neuzvraćen. Svetica je ravnodušno pasla asfalt glavne ulice u Katmanduu. Sada, sa bezbedne vremenske i geografske distance, mogu da kritikujem lokalno sveštenstvo, koje ni prstom nije mrdnulo da se izbori za kravlju stazu na bučnim ulicama glavnog grada Nepala. Zar su biciklisti važniji od svete životinje?
Pogled na suprotnu stranu od krave nišani ka jednom od monarhističkih letnjikovaca, uglavljenih na sred raspamećeno mutne veštačke bare. Od glavne saobraćajnice (kojom smo svakodnevno putovali na aerodrom) deli ga bela drvena ograda, zidani prevoj i nekoliko miliona žaba.
Verovali ili ne, svežeg (shvatite to uslovno) vazduha mogli ste da se nadišete jedino na aerodromu, budući da je grad Katmandu totalno potonuo u zadah loše sagorelog benzina i nafte. Druga polovina maja na Tribhuvan International aerodromu - i naše dve posade pokraj Boinga 727 YU-AKL, sa natpisom: "Royal Nepal Airlines".
Od dve postojeće posade, pametno bi bilo odlučiti se za jednu. Najbolje za onu u kojoj sam ja! Tako mi je lakše pisati dalje. Pa, evo nas: kapetan Dušan Zelenika, flajt inženjer Dragoslav Kojanić i maloletni počinilac dužnosti prvog oficira na Boingu 727, Z.M. Pošto u vidokrugu našeg pilotskog stakla promiče jedan kombi, jasno vam je da smo na zemlji.
Sad smo još bliže: od zemlje nas dele samo cipele. "Bregović" poza sa našim aviomehaničarem (takodje na jednomesečnom angažmanu u Nepalu), koji je pre toga dobro napojio avion s petnaestak tona kerozina, a bo'me i proverio da li su mu svi šrafovi, žice i hidraulična crevca na broju.

Prema ugovoru sa Aerotransportom kraljevine Nepal, sastav posade je sledeći: naš je kokpit (kapetan, kopilot, flajter) i šefica stjuardesa (perser). Brigu o putnicima vode ovdašnje stjuardese. One to rade tiho, ljubazno, vrlo energično - i na raznim hindu-jezicima. Lepo se kaže: koliko hindu-jezika govoriš, toliko vrediš! Hijerarhija u njihovom timu odredjena je bojom pregače na zanimljivoj i nefunkcionalnoj uniformi.

 

Briefing se obično radi u avionu, a ne na stepenicama. Ali ovo su stairways to heaven, pa je sve dozvoljeno. Deo posade je već unutra, kao i naši pilotski sakoi. Medju njima i moj, na koji je naša mila koleginica Mila prišila otpalo dugme dok smo se kombijem vozili na let.

Na vrhu stepenica, Dule i ja zaključujemo: još nam samo putnici fale. I danas nas čeka jednoipočasovni let za Nju Delhi, a to znači - prepun avion. Pripremajući se za odlazak u Nepal, pored dve stvari (o kojima ću kasnije), najdetaljnije smo izučavali onu treću: klimatske karakteristike himalajskog i indijskog regiona. Iako je ovog časa u Katmanduu i vedro i suvo, nad pet stotina milja udaljenim Delhijem nebo se sastavilo sa zemljom, pa ne čekamo samo putnike, nego i ohrabrujući izveštaj o poboljšanju vremena na destinaciji. Nismo samo mi vredni, vredna je i posada "Royal Nepalovog" Boinga 757 (u pozadini), aviona koji je zamenio nekadašnje 727-ice u floti nepalskog nacionalnog avioprevoznika.

 

Da biste poleteli za Delhi, nije dovoljno samo pismeno odobrenje nepalskih i indijskih vlasti. Pre startovanja motora morate, kako god znate, HF stanicom da dosegnete delhijsku kontrolu, kako bi vam usmeno još jednom potvrdila da ste OK i dala vam broj pod kojim se vodi vaš let. Bez toga - ništa. Mada smo, ponekad, poletali "na nevidjeno", a vezu uspostavljali tek iz vazduha.

Ako su Himalaji krov sveta, onda je Mont Everest njegov najviši dimnjak (8848 metara). Ovo nije baš tipičan pogled iz našeg kokpita na putu ka Nju Delhiju. Više je iz tudjeg! Leteći u zapadnom kursu ka glavnom gradu Indije, himalajski venac nam se uglavnom projektovao kao nazubljena ograda s desna, udaljena dobrih pedesetak milja.

 

Visoravan na kojoj leži Katmandu zamislite kao zaravnjeno grotlo na nadmorskoj visini od oko 4400 stopa, okruženo planinama, počesto i oblacima, sa svih strana. Posle poletanja, penjete u dugom i blagom luku iznad aerodroma i, tek kada dostignete minimalnu visinu od 9500 stopa, smete da "uzjašite" vazdušni put koji vas vodi ka Delhiju ili, u drugom slučaju (pošto smo držali obe redovne linije), ka Kalkuti.

 

Prilazna karta aerodroma Indira Gandi u Delhiju. ILS prilaz je moguć iz oba pravca, ali smo najčešće koristili stazu 28. Ponekad i nismo, posebno kad se vreme naroguši, a vetar promeni svoj dnevni hod - kao što je bilo  28. maja na letu RA 217...

Dakle, tog popodneva smo poleteli iz Katmandua sa povoljnim meteo-izveštajem o aktuelnom vremenu, ali nepovoljnom prognozom za nastavak večeri. Pošto je prognozirano pogoršanje vremena trebalo da nastupi tek nakon sletanja u Delhi, nije bilo razloga da let odlažemo. Ali, ne lezi vraže (u prevodu: ne lezi, Marfi!), na domak Delhiju kontrola nas do suza obraduje vešću da ćemo morati pola sata da ostanemo u holdingu, jer se aerodrom zatvara zbog nekog VIP sletanja. A i inače je ono "zatvaramo aerodrom!" čest usklik u indijskim sevdalinkama. Šta smo drugo mogli, osim da kažemo "roger!" - i počnemo da vrtimo vertigo-krugove.

I, kada je dvorska svita odradila svoj protokol, dobismo i mi odobrenje za prilaz. Jeste da je pola sata mali korak za čovečanstvo, ali za vremenske prilike u Indiji to je čitava večnost. Za tih tridesetak minuta pala je i noć, a situacija iznad aerodroma pretvorila se u opšti haos. Raspomamljeni kumulonimbusi okupirali su kompletno područje Delhija, rasteravši sve avione koji su bili u vazduhu na alternativne aerodrome. Ostali smo samo mi. Vratiti se u Katmandu nije izgledalo baš probitačno, pa je ostala druga solucija - ostajemo gde smo.

...Narednih četrdesetak minuta trajala je naša slalom-vožnja izmedju usijanih oblaka, na 4000 stopa visine. Zbog lajt-šoa napolju, popalili smo sva svetla u kokpitu - a poglede zakucali za ekran Boingovog meteorološkog radara, koji nam je bio jedini putokaz u ovoj olujnoj džungli. Pa, ako do sada niste znali šta je najveća radost u životu, ja ću vam reći: to je svetla rupa u moru crnih kaverni na radaru! Rupa kroz koju možete da udenete avion - do sledeće, iste takve!

Mic po mic, u krivudavim koncentričnim krugovima približili smo se delhijskom aerodromu. Onda smo pogasili svetla u kokpitu, kako bismo lakše šacovali situaciju napolju. Čim se, u visini praga piste 10, ukazala čista zona bez pljuska i oblačnih krpa, sjurili smo se u nju i brže-bolje sleteli. Ko tebi majku, ti njemu VIP!

Posle ovakve ravničarske Indije, usamljeni Katmandu sa stepenastim VOR DME prilazom izmedju narogušenih planinskih vrhova (koji su gotovo redovno u oblacima) - deluje kao bezbrižna dečja pesmica. Stihovi te pesmice su na slici desno. Oni opisuju drugu stvar koju smo izučavali pre polaska za Nepal: kako uspešno sletati na aerodrom Katmandu. A prva stvar je bila, naravno, kako uspešno odletati iz Katmandua.

Spektakularan pogled na završni prilaz za stazu 02 aerodroma Tribhuvan International u Katmanduu. Prilazna putanja je izuzetno strma, pa poslednje stotine metara pre piste koristite da izduvate višak brzine, em zato da biste se zaustavili pre suprotnog kraja staze, em zato da ne spalite doboše na kočnicama - ako već ne morate! A Himalaji u daljini za to i ne haju...

 

Ovde su motori prestali da urliču, pošto su thrust reverseri odradili svoj deo posla. Sa vrućim kočnicama, okrećete avion za 180 stepeni i lagano gegate ka prvoj spojnici koja vas vodi na platformu za parkiranje.

 

Čisto da ne zaboravim na uobičajenu privatizaciju: stjuardesa Mila (džemper oko bubrega), flajter Kojanče (džepna poza) i ja (bela majica) sa hotelskim momkom na ulaznim vratima našeg hotela "Šerpa" (Sherpa). Svi zajedno u nepalskom loncu (Lhoncu)!
Kad imate slobodan dan, dobro je da malo prigušite pilotsku sujetu i dopustite drugima da vas vozaju. Jedna mala kompanija iz Katmandua, "Necon Air", služi za to da vas povede na kratka i privlačna krstarenja obroncima Himalaja, pa nije loše i to probati. Letovi su rani jutarnji, malo zbog toga što je tada vazduh miran i čist, a malo i zbog toga što "Necon" kasnije treba da leti i na nekim domaćim linijama. Turbo-elisnim avionima HS 748, razume se.
I spolja i iznutra ovaj avion engleske produkcije liči na nekadašnji Convair. I tu se sličnost završava. Stjuardesu kao što je Sunita Gurung teško da ćete sresti kod Engleza, daleko im lepa kuća. A ostaće vam i uspomena: diploma sa njenim potpisom i potpisom kapetana aviona, kojom se potvrdjuje da ste uspešno obleteli Himalaje, i to bez ranaca, klinova i konopaca!
Pa, ako već hoćete da idete dalje u minijaturizaciju, postoje još manje kompanije. One vas iz Katmandua prebacuju direktno na "alpska letilišta" na samim Himalajima. STOL avijacija pravi hazardna sletanja (i još hazardnija poletanja!) na kaldrmisane sokake planinskih sela, koja su predvorja nepristupačnih himalajskih vrleti. Odatle možete, u društvu tankonogih šerpasa, da krenete u neizvesne ekspedicije - ili da se popodnevnim letom vratite kući, što vam preporučujem.

 

"Royal Nepal Airlines", mislim da već rekoh, nekada je imao flotilu Boinga 727. Onda su ih zamenili sa dva Boinga 757. Ova dva aviona drže duge i interkontinentalne linije - jedan ka zapadu, drugi ka istoku. Problem ostaju srednje i kratke linije, mahom ka indijskim gradovima Delhi i Kalkuta. Naš Boing 727 pokrivao je upravo tu prazninu. Koliko god voleo B727, nisam mogao da odolim ni Boingu 757: isprečio sam mu se na sred rulne staze, u pokušaju da ga zaustavim u prostoru i vremenu. Uspeo sam.

 

...A onda sam zamolio kolegu da ovekoveči i mene, pokraj trofeja. Ako sam ja sudu istorije predao sve ono što je prethodilo ovoj slici, hoću da i meni sude! Imam odlične svedoke: jedan lep aerodrom, jedan lep avion (a nije moj), neverovatne nepalske oblake - i vas.