SVET IZ KOKPITA

A Perfect Cockpit View

Back to Flying MAIN Page
Na dvoru Princa od Vazduha

 

Tema moje priče je, naravno, PRINCE AVIATION. Nisam sudija, samo sam svedok!

 

PRINCE AVIATION je avio-taksi kompanija za čiju sudbinu sam neraskidivo vezan još od 1992. godine. A osnovana je godinu dana ranije, zahvaljujući, prvo, vazduhoplovnom entuzijazmu i, drugo, šarmantnoj preduzimljivosti dvojice mojih prijatelja i kolega, Slobodanu Stričeviću i Djordju Jovanoviću. Obojica su u to vreme bili vlasnici tamno-plavih dozvola profesionalnog pilota aviona.

 

Kada sam se, paralelno sa profesijom pilota na JAT-ovom B727, prihvatio pionirskog rada u - ah, tako neodoljivom - PRINCE-u, zatečeno stanje bilo je sledeće: leteli smo na jednomotornom avionu Piper Cherokee Six. Bio je to sladak avion sa šest sedišta, čiji su krajnji dometi bili dostojni poštovanja: dobacivao je čak do Beča i Soluna! Na slici je, doduše, instrumentalna tabla Cesne 172, ali ni njegova nije bilo mnogo drugačija.

U igru se uključila i neuporedivo mladja Cesna 172. Pošto je poručena iz Amerike, nju je preko Atlantika preleteo jedan golobradi američki pilot, za honorar od par hiljada dolara! Njegova priča sigurno je uzbudljivija od svega onog što je naša Cesna kasnije doživela. Nisam upoznao tog dečaka, ali ću reći da je na lindbergovskom letu čitavu kabinu ispunio ogroman dopunski rezervoar sa gorivom, mnošto flaša vode i par kutija keksa. Dosta mladih pilota s one strane Okeana skuplja nalet na ovako srčan način: to im kasnije daje ulaznicu za posao pilota u velikim vazduhoplovnim kompanijama.

Prvo prebivalište PRINCE-a bile su prostorije Studija B, verovali ili ne. Tamo sam doveo svoje prijatelje-letače, jer sam te 1992. godine na Studiju B radio dve emisije - "Radio Computer Show" (sa Markom Jankovićem) i "Berzu Studija B" (sa Dejanom Milekovićem). Iako se iz priloženog vidi da su zidovi redakcije oblepljeni vazduhoplovnim posterima, na fotografiji sa mnom nisu ni Stric, ni Djole, niti bilo ko od pilota, već radijske kolege Marko Janković, Saša Jeftović i dr Mirjana Nikolić, kompjuterski znalac.

I radio i PRINCE AVIATION imali su ozbiljnu teen-podršku. Aleksandar Šušnjar (u prvom planu) tek što je postao punoletan, maštao je o letenju, ali nije leteo. Za sobom je imao debelo programersko iskustvo, trofeje sa medjunarodnih matematičkih olimpijada, ideju o trodimenzionalnoj televiziji i neozvaničeni patent za emitovanje radijskih dzinglova sa kompjutera, "SoftSound". Kasnije je postao jedan od stubova moje, tada još nerodjene, emisije "Modulacije". Danas živi i uspešno stvara u Kanadi. Dvojica 16-godišnjaka, Vladimir Polić (lila duks) i Josip Modli (prugasti duks) imali su identične afinitete ka grafici i kompjuterskom dizajnu. Zajedno su kreirali prvi logo PRINCE AIR-a. Danas je Vladimir direktor "Kuće štampe", a Josip profesionalni grafički dizajner sa dozvolom profesionalnog pilota u džepu. I, of course, kasniji tvorac kompletnog vizuelnog identiteta PRINCE AVIATION-a.

 

U novogodišnjoj noći, in the eve of 1993, na beogradski aerodrom sleteo je prvi "pravi" avion PRINCE AIR-a. Bio je to ozbiljni poslovni dvomotorac, Cesna 421 Golden Eagle. I on je preleteo okean na putu do Beograda.

Novi dom postao mu je hangar Lake avijacije JAT-a, gde se pridružio Cesni 172 (u medjuvremenu je stari, dobri Piper Cherokee zanemoćao, a onda i potpuno prestao da leti). Cesnu 421, koja je delovala kao džambo-džet u poredjenju sa jednomotornim mahokrilcima, naši inženjeri i mehaničari pažljivo su pregledali pre nego što su stavili prvi potpis u avionski Log Book.

Posle improvizovanog office-a u Studiju B (od srca im hvala na jednogodišnjem gostoprimstvu!), PRINCE je morao da se pobrine za stambenu autonomiju. Preselili smo se u Francusku ulicu broj 24, i to na drugi sprat. Jedno vreme je čak i na pročelju zgrade egzistirao veliki znak PRINCE-a, gledan kroz "riblje oko". U prizemlju su se smenjivale turističke agencije, banke, apoteke... nevezano za PRINCE AIR.

Bože, ekipa je baš porasla! Ovde smo svi mi, tadašnji piloti, zajedno sa našim inženjerima, mehaničarima i - dobro vidite - prvom (kratkotrajnom) stjuardesom, kako PRINCE-a, tako i domaće poslovne avijacije uopšte. I niko ne pokušava da nam upuca penal, ma šta pomislili gledajući sliku!

Naravno da nismo zaboravili Cesnu 172. Ona je vredno obučavala sportske pilote, profesionalne pilote, IFR pilote - i buduće pilote PRINCE AVIATION-a. Nas par instruktora letelo je i na ovom avionu iz sve snage. Isto tako smo je iz sve snage i slikavali.

Ali smo se, isto tako, slikavali sa njom. Pošto je aviončić često leteo i za medijske potrebe (moj broj!), evo me uoči jednog leta za Radio Pingvin. Na upornici desnog krila stoji Robert Klajn, a na upornici levog Voja Nedeljković, radeći isto ono što radi i čovek zahvaljujući kojem ovu fotografiju gledate.

Zanimljivo: mali avion je učestvovao u malim (dakle, radijskim) projektima, a veliki - u velikim (znači, televizijskim) projektima! Ha! Ako se sećate scene iz prve ili druge epizode poznate domaće TV serije "Gore-dole", u kojoj se glavni junaci voze privatnim poslovnim avionom i ćaskaju sa pilotom, da bi ih, posle sletanja, sačekao helikopter i odvezao na ranč... e, taj pilot sam ja, a avion je naša Cesna 421! Ovde sam se u pauzi snimanja slikao sa kamermanom ekipe, dok se na desnom sedištu u kokpitu na plus 40 kuva glavni glumac, Miodrag Krivokapić.

Okretni poslovni avion sa prostranom kabinom i šest putničkih sedišta ne mora da bude zanimljiv samo korisnicima avio-taksi usluga. Slutite li nešto gledajući primarijusa dr Nikolu Deklevu i dr Slobodana Ivanovića (vlasnika klinike "Anlave"), dok stoje izmedju Strica i mene?

Dobro ste tipovali. Naš Golden Eagle, čim se ukaže potreba, očas se preobrazi u sanitetski avion, a kao takav je prevezao dosta pacijenata.

Hitan sanitetski transport uvek podrazumeva brzu i složnu akciju. U tom slučaju, izguravanje iz hangara nije privilegija samo pilota i mehaničara, već i lekara-specijalista!

Podjite sa mnom i mojim kolegom Djoletom u Atinu. Bićemo zajedno za komandama Golden Eagla, u vreme kada Atina još nije promovisala svoj novi aerodrom na Maratonskom polju. Idemo na onaj stari, pored mora...

Nakon radio-fara Tanagra, a zatim i Akropolja, prelećete atinski VOR. Potom najčešće odlazite u dugi, dugi downwind iznad mora - sve dok vas prilazna kontrola konačno ne pošalje u levi zaokret, ka lokalajzeru za stazu 33 right.

Kada, na punom ILS-u, poizbacujete sve otpore, uključujući i stajni trap, javlja vam se, javlja vam se... zvuk outer markera i ovakva vizura osunčanih pista. Cesna 421 je sporija od mlaznih koleginica, pa uglavnom dugo možete da uživate u prolazećim plažama, marinama i hotelima.

Zbog uspešnije vodene drenaže, plato atinskog aerodroma je osetno viši od okolnog terena. To najbolje zapažate u kratkom finalu.

Ispred vas je još samo predpolje, na koje se nadovezuje pista. Spori ste, pa se nakupilo dosta aviona koji čekaju da (ajde, više!) već jednom sletite: "Olimpikov" ATR-72, jedan mališa poput vas i nešto oveće mlazno sa crvenkastim repom.

Rulnicom Bravo taksirate na istočnu platformu (vidi se na prethodnoj slici, iz aviona), gde su parkirani aviončići vašeg gabarita. Izlazite iz Golden Eagla - pardon, ne vi, nego ja! - da biste se sreli sa službenicima koji dolaze da vam naplate aerodromsku taksu i da pitaju treba li vam još nešto pride.

Cesnom 421, koju smo iz milošte prozvali "starom Betsi", prokrstarili smo kompletan Mediteran i srednju Evropu. Prestala je da bude PRINCE-ova zvezda drugom polovinom devedesetih, kada se floti pridružio i prvi mlaznjak - Cessna 550 Citation II.

Mlazna Cesna dobila je ime "Vukica". Kao dokaz tome prilažem Josipovu studiju kompanijskih oznaka za rep aviona.

 

Sada sam na svojoj koži osetio šta znači biti kapetan na mlaznom poslovnom avionu. Putnici su opušteniji kad im u vidokrugu ne mlataraju elise, a vi ne morate da im objašnjavate kako je avion brz i siguran - kada to i sami vide!

Cessna Citation II dobila je počasno mesto u našem delu hangara. Dobijala je počesto i počasne putnike: ovde vidite dva njena kapetana, Slobodana Stričevića i mene, u društvu sa sekretaricom i direktorom produkcijske kuće "VBC" iz Beograda.

Instrumentacija mlazne Cesne bila je, do početka novog milenijuma, analogna. Analogna, ali pouzdana, tu se nije imalo šta prigovoriti. Plus, dobar GPS navigacioni prijemnik (bez koga više nigde ne možete da mrdnete) i odličan meteorološki radar u boji, sposoban da skenira sve što na ovom nebu ima i trunčicu vode u sebi!

Sa mlaznim avionom, postali su nam, u jednom cugu, dostupni i udaljeni aerodromi na zapadu i severu Evrope, duboko u Rusiji, na Bliskom Istoku, u Africi... I to baš sa ove, beogradske piste.

Cessna Citation II nije preskup avion, ali za pare koje košta pruža mnogo: brzinu od 0.65 Maha, plafon od 42.000 stopa i dolet od i-hi-hi hiljada kilometara, dok osam putnika uživa u pristojnoj salonskoj udobnosti. Što bi dobavljači kompjutera rekli: idealan odnos kvalitet-cena!

Zahvaljujući inicijativi PRINCE AVIATION, dvadesetog februara 1998. na beogradski aerodrom prvi put je sleteo još superiorniji mlazni poslovni avion - Cessna Citation V, naš davnašnji san.

Promociju ovog aviona organizovali smo u svečanoj sali medjunarodnog terminala aerodroma "Beograd", poduprti ekipom novinara beogradskih novinskih, radio i TV kuća. Probni piloti fabrike "Cessna" ispričali su sve što su znali o ovom avionu...

...a onda, kao u luna-parku, sve prisutne redom provozali po školskom krugu. Trajalo je to do predvečerja!

Možda se, jednog dana, u floti PRINCE AVIATION nadje ko zna koliko prestižan i skup poslovni avion. No, dotle ćemo zahvalno leteti isto tako verne Cesne Citation Bravo i Exel, a sa zahvalnošću se sećati stare, dobre Betsi... O maleckoj i svakom početniku dragoj Cesni 172 da i ne govorim. Nema pilota koji ne voli svoj avion, ma kako se on zvao i ma koliko motora imao. A svaki avion je ozbiljan avion, imao on sto kila ili sto tona.

Poput svake ozbiljne kompanije, tako je i PRINCE AVIATION u startu registrovao i vlastiti Školski centar. Školski centar je odmah dobio sertifikate za školovanja sportskih, profesionalnih i saobraćajnih pilota, aviomehaničara, stjuardesa i ostalog vazduhoplovnog osoblja.

 

Vidite i prvu klasu stjuardesa školovanih 1998. godine: Biljana, Ivana, Tamara, Jelena, Ana, Ana-Marija, Suzana i Tanja. Well, Ivana, Tamara i Jelena kasnije su letele u "Tiger Air"-u, Suzana u "Prince Air"-u, a Ana u kompaniji "Emirates Airline" iz Dubaija. Tek da se zna. Ovo inspirativno školovanje poslužilo mi je kao odličan alibi za knjigu "Profesija stjuardesa".

 

 

Aktuelni logo kompanije PRINCE AVIATION, usvojen 1998. godine.

S početkom trećeg milenijuma PRINCE AVIATION se rastao od "stare Betsi" i od poslovnog prostora u Francuskoj 24. Komercijalni saobraćaj preuzeli su isključivo mlazni avioni, a glavni office preselio se preko puta ulice, u Francusku broj 35.

Kraj 2005. godine kompanija dočekuje sa dva jednomotorna školska aviona tipa Cessna 172, koji služe za obuku sportskih i profesionalnih pilota, zatim sa klipnim dvomotorcem Piper Seneca, idealnim za IFR obuku i povremene usluge u commuter saobraćaju, kao i sa tri mlazna aviona koji svakodnevno lete u komercijalnom saobraćaju: jedna Cessna Citation I (za kraće letove) i dve neuporedivo superiornije Cessne Citation Bravo, za letove na dugim linijama.


Piper Seneca

Cessna Citation I

Cessna Citation Bravo

Cessna Citation Bravo dostiže visinu od 45.000 stopa i bez sletanja prelazi 3.000 kilometara. U salonskoj verziji ima sedam putničkih sedišta, air-show (interni audio-video sistem), satelitsku telefonsku vezu, mini bar i toalet. Pored dva pilota, obavezan član posade je i stjuardesa. Putnicima se nude kvalitetna pića i zakuska, dnevna i revijalna štampa, kao i veliki izbor DVD i CD naslova. Na TFT monitorima uz svako sedište moguće je pratiti i odvijanje leta.


Pilotska kabina koncipirana je kao "glass cockpit": nema analognih pokazivača, već su svi indikatori avionskih sistema, parametara leta i navigacionih elemenata objedinjeni na tri CRT ekrana, a kontrolisani uz pomoć tri nezavisna kompjutera.