Povratak na Flying main
Ana i Brajan na tajnom zadatku

Tamo gde se radjaju avioni...

Otkud mi u Sijetlu?

Ana Modlijana zatvorila je stranice svog dnevnika stjuardese još 2002. Napustila je kompaniju "Emirates", njene Erbasove, širokotrupne Boinge i egzotične destinacije, gotovo ubedjena da nije živela i radila u Dubaiju, već u nekoj vrsti Diznilenda! Pa šta ju je to odvuklo na dijametralno i dijagonalnu suprotnu stranu sveta, u Kanadu, i to na njenu zapadnu obalu? Wrong! Pitanje treba da glasi: ko ju je to odvukao? A za odgovor je odgovoran Brajan, naučnik-mikrobiolog po vokaciji, spadalo po temperamentu i klovn u duši. Sa njim nema dosade, sa Anom nema mrzovolje. Baš su se našli. Ana kao takva i Brian Gorodetsky kao takav. I neka su se.

 

Žive, uče, rade i surfuju kroz život u Vankuveru, kanadskoj varijanti Mediterana. Njihova kućica je tamo, na onom brdašcu. Ponekad skoknu ka severu, ponekad ka jugu. Ovog puta skoknuli su ka jugu, tu blizu, u Sijetl. Vazduhoplovcima je Sijetl uvek zanimljiv, jer tamo je porodilište Boingovih aviona. Njihov digitalni Sony ovekovečio je taj izlet, a Anin e-mail objasnio sve ostalo.

Čitajte i razgledajte.

"...Znaci, to jutro, u nedelju, zvao nas je Brajanov drug Vlad i zamolio da odbacimo njegovog ortaka do Sijetla. Decko je zakasnio na autobus, a onda je iz Sijetla isao dalje za Filadelfiju, pa bi bilo glupo da propusti let, zar ne? Nama je dobro legla ta neocekivana avantura, pa smo oberucke prihvatili ponudu. Ostavili smo Menija (naseg psica) sa Vladom, a Brajan, drug i ja - pravac Sijetl!
Voznja je bila super, taman je bilo dovoljno oblacno da ne sljasti sunce u oci, a opet dovoljno toplo da nam bude prijatno. Kada smo dosli do granice, posle jedno sat vremena, bili smo pripravni na to da ja privremeno ostanem na nicijoj zemlji, buduci da nismo znali da li mi je potrebna viza ili ne. Ispostavilo se da je sve okej: samo su nam pogledali dokumenta, pitali gde idemo, zasto i na koliko (Sijetl, da odbacimo druga, tamo i nazad). Hvala lepo, dovidjenja.
E onda smo zasli u Ameriku. Posle nekoliko kilometara, ili milja, u njihovom slucaju, primetili smo blagu razliku u odnosu na Kanadu. Na primer, putevi nisu toliko ocuvani, bas su truckavi, kao onaj komad leskovackog u odnosu na autoput koji mu prethodi! Onda, ima malo vise djubreta uz put, mnogo vise spljeskanog zivotinjskog carstva itd. Od Vankuvera do Sijetla nam je trebalo tacno tri sata voznje. Dosli smo do Seatec aerodroma i odbacili tog decka. Posle toga smo se B i ja uputili u istrazivanje.
Kako smo odlazili sa aerodroma, videli smo znak za Muzej letenja, pa smo tako krenuli u tom pravcu. Naisli smo na Boeingov head office, to je ona impresivna betonska gradjevina ispred koje ja letuckam. A u njegovoj okolini je i Muzej, koji je, u stvari, sagradjen tacno do Beoingove prve zgrade (ona drvena crvena na slici).
   
Muzej smo lako nasli, usput smo fotografisali neke avioncice iza ograde (kao onaj radarski). Dobro da nas nisu uhvatili i optuzili za spijunazu. I u Sijetlu su se odlucili da koriste staklo kao glavni materijal za muzej, samo moram priznati da je beogradski na surcinskom aerodromu arhitektonski mnogo bolji! Jel' tako?
Posto su karte za posetu muzeju bile van naseg dzeparca, odlucili smo da obidjemo samo besplatnu izlozbu i da slikamo enterijer iz eksterijera. Otuda te slike loseg kvaliteta, sa raznim odbljescima.

U toj stalnoj postavci - istorija Boeinga, videli smo razne zanimljive stvari, a neke smo i uslikali.

 

 

Kao na primer, model zene koja pravi krilo, a malo dalje izlozena je i stara uniformu za stjuardese (mislim da je negde iz 40-tih godina proslog veka).

 

 

Tu je, zatim, jedna neobicna kancelarija. Predstavlja repliku Chief Engineer's officea iz 1923. u kojoj je radio inženjer po imenu Clair Egtvert.

 

 

Mozete da vidite i mene kako stojim pored Wind Machine brace Wright. Nazalost, masina se slabo vidi, ali odlicno radi. Pritisne se malo belo dugme i onda ventilator krene da duva!

A da, ispred muzeja je parkiran pravi pravcati Konkord. (Na slici se vidi i neki visokokrilac gore na nebu.) Posetioci su mogli cak i da udju unutra i da razgledaju, a mi smo to ovako, sa strane.
Jos jedna atrakcija bila je voznja malim dvokrilcem. To je zgodna ideja, mogao bi i nas Muzej na surcinskom aerodromu nesto tako da organizuje.
Usput smo ogladneli i zato napravili kratku pauzu u restoranu "Rendy's", koji je uzduz i popreko dekorisan raznim avijaticarskim djakonijama - modeli aviona, elise, slike, fotografije, magazini, knjige itd. Narucili smo neki dorucak koji je bio skuplji nego ovde i usput posmatrali ljude oko sebe. Raznorazni svet, svi na pauzi za rucak. Nista previse interesantno, samo su bili glasniji i masniji nego Vankuverci. Precula sam jednu zenu koja je narucivala pomfrit, ali nije rekla French Frise, vec Freedom Frise. To mi je bilo smesno.

Ocigledno, vise smo vremena proveli u okolini aerodroma nego u samom gradu, ali to nam je bio odlican izlet. Bilo je jako zabavno setkati se naokolo. Odusevila me je ova uzAna zgrada! Morala sam da se slikam uz nju.


I to je to. Svasta smo videli, jos bi lepse bilo da smo zajedno obilazili sve ovo. Ostavicemo to za prolece 2005! OK?

Ana Modlijana