Back to B727 main page

SVET IZ KOKPITA

A Perfect Cockpit View

TRENUCI SA B727

 

KIJEV 2002.

 


odine u kojoj je PC proslavio 21. rodjendan i meseca u kojem je prodat milijarditi PC računar zatekao sam se u ukrajinskoj metropoli Kijevu. Bio je to kraj aprila 2002, sa vrlo ozbiljnom naznakom da je na pomolu i maj. Proleće u najzrelijoj fazi, nema šta. Ukrajinska čarter-kompanija "UM Air" (dakle, "Ukrainian Mediteranian Airlines") poželela je da svojoj floti privremeno priključi naš Boing 727 YU-AKK, sve sa posadama kojima su komandovali kapetani Milorad Marojević, Milorad Grujić i Mirsad Alagić. Ja sam bio u onoj prvoj. "UM Air", nekako, dodje treća po veličini ukrajinska kompanija. Znači, nije mačji kašalj. Kao takva, bezecirala je za sebe niz atraktivnih turističkih i poslovnih destinacija. U one prve spadaju Hurgada u Egiptu, Antalija u Turskoj, Iraklion u Grčkoj i (opa!) naš nekadašnji Mostar, a u one druge - užurbani i brzooporavljajući Bejrut u Libanu. To su bile linije koje smo opsluživali. Relativno velika stomačina našeg "boinga" uvek je bila puna, a ruke vlasnika "UM Aira" uvek crvene - i to s razlogom: zadovoljno su ih trljali, jer njihovi "jakovi 42" ni u snu nisu mogli da prime toliko putnika.

It was good business move, tovariši.

 

Uhodavanje u posao proteklo je munjevito. Što će reći - nije ga ni bilo, jer sve su to odredišta koja smo, skorije ili davnije, već posećivali leteći JAT-ove linije. Kapetan (uz to i instruktor) Marojević i njegova desna ruka (uz to i ja!) Modli možemo to i žmurećki, mada se isti efekat dobija i rotiranjem glave za 180 stepeni. Magnetskoj privlačnosti objektiva "idiota" kojim škljoca flajt-inženjer Dragan Savić teško je odoleti.
Naša kijevska baza je hotel "Turist". Generalno nije loš, mada baš ne puca od luksuza na koji čovek navikne u zemljama egzotičnijim od jedne BSR (bivše sovjetske republike). Prilažem dokaz u vidu moje sobe. Hotel je OK, sa babuškama na svakom spratu, zaduženim za red, rad i mir. Doručak je deo aranžmana, a za sve ostalo postoji u prizemlju hotela, pa malo desno od recepcije, express taverna sa jelima po fast food sistemu - ali na domaći način: ukrajinske čorbe i boščovi, riblji, dvonožni i četvoronožni specijaliteti, piroške, palačinke i varijacije na iste.
Kijev je simpatičan grad, mada sam od grada prvih nedelju dana video samo ono što što se vidi sa prozora moje hotelske sobe na 20. spratu. Do grada ima četiri metro stanice, a u tu avanturu upustiću se jednog od narednih dana, kada krenem u posetu Brajanovim rodjakama, 74-godišnjoj gospodji Tanji i njenoj kćeri Žani. Obećao sam to. Obe tečno govore engleski, pa će to za mene biti i praktičan čas maternjeg jezika svakog pilota!
Stanica metroa kraj hotela kabriolet je tipa. Dakle, na otvorenom. Tek kada prodjete "Hidro park" (kijevska mega-Ada Ciganlija) i prvi od mnogobrojnih dnjeparskih mostova, zaranjate u brdo Lavre i postajete deo klasičnog undergrounda.
Sintetizovani glas sa prozuklih vagonskih zvučnika objaviće da ste tik ispod centra grada, što potvrdjuje da ste matematički tačno (na prste) izbrojali sve prethodne stanice. "Tik ispod centra grada" znači da je putovanje u središte Zemlje završeno. Dva seta pokretnih stepenica dugih po sto metara treba da vas katapultiraju ponovo na svetlo dana.
Sindrom prohujalih carskih dana učinio je da je i u Kijevu sve mega. Trotoari, kolovozi, zgradurine, bivši dvorovi, drvoredi i kesurine (one za djubre). Standard je mini, baš kao i kod nas. Ponuda, instinktivno osećam piratskih, kompakt diskova je impresivna. Dominiraju PC softveri prevedeni na ruski s jedne, i MP3 kompilacije višedecenijskih uspeha svetskih pop i rok legendi s druge strane. DivX-ova ima na tone. Bilo šta od toga da kupite, platićete desetak grivnji (u redu, dva evra). Podržao sam pirateriju i kupio svašta. Svidelo mi se što su omoti odlično dizajnirani, prepuni podataka i savršeno odštampani. Kod nas to najčešće rade na jeftinim ink-jetovima.
Malo, malo, pa se opet zateknete u podzemlju. A obavezno - kad prelazite na drugu stranu ulice. Uvek natrčite na nekog ko je muzički pismen. Ja sam naleteo na bend ranga naših "Legendi" koji se nije libio da svoj novi CD promoviše u jednom od podzemnih prolaza. Ovi ljudi zaista znaju zašto sviraju. Jedino ja ne znam zašto pušim. Harmonika ili zdravlje - odlučite sami.
Još jedna mega-tačka Kijeva jeste kijevski mega-Kalemegdan. Zove se Lavra. Ogroman park, ogroman kompleks crkava s pozlaćenim kupolama, ogromna zaravan na brežuljku kojem sve to pripada. Deset Kalemegdana na jednom mestu. Lavra je kolevka pravoslavlja i sa svojih devet i po vekova nadmašila je naš Hilandar za dobrih osamdesetak godina. Da li će to mom kolegi Saviću i meni ikada biti jasno?
U epicentru Lavre kočoperi se toranj sa zvonicima na trećem (pretposlednjem) nivou. Od podnožja do vrha deli ga 96 metara i 328 drvenih stepenika. Pretrčao sam ih u dahu i ostao bez dotičnog. Toranj je osetno viši od krivog tornja u Pizi i osetno niži od Ajfelovog. Dakle, nešto izmedju. Samoubica nema, a nema ni perača prozora. Pa ko bi još zvonike zastakljivao?
Ja na vrhu. Garantujem da u ruci ne držim nikakvu pisaljku, mada su grafiti svuda naokolo. Kijevski apsurd: niko ne ispisuje grafite tamo gde im je inače mesto - u tunelima metroa i podzemnim prolazima, a gle, ispisuje ih na svetim mestima! Verovatno zato što Bog prašta. Za razliku od gradske policije.
Sve ste videli - pogled na toranj, pogled na mene i toranj, ali ovo je razlog zbog kojeg se ljudi i penju na tornjeve: da bace pogled sa njih. Ja sam ga bacio, a on se odbio od zelenih krovova okolnih crkava, zlatnih kupola Lavre i modrog Dnjepra, par kilometara dalje. Sve zajedno košta nekih 16 grivnji, ali otkriću vam tajnu pobožnih babuški koje prodaju ulaznice za ove lepote: proćićete upola jeftinije ako im, po izlaski uz Lavre, vratite ulaznicu neoštećenu...
Posada Marojević-Modli kreće u akciju. Uvod u akciju je polučasovna vožnja kompanijskim mini-busom ruskog porekla ka aerodromu Borispol. Ovde uopšte nije loše za nekog ko se davno navikao na rodnu Srbiju, ali je, ipak, ovdašnja administracija potukla sve rekorde. Apsolutno sve je po sistemu "triput meri, jednom seci". Kad stignemo na let, izgubimo po sat vremena na raznim spiskovima, proverama, čekiranjima, analizi pasoša i ID bedževa - vazda ista procedura. Zato i prevoz na aerodrom Borispol zakazujemo po dva sata ranije, kako ne bismo kasnili sa poletanjem zbog učmale i tradicionalno teškotonske administracije. Ali, takav je žiznj!
Evo nas u Bejrutu. Zovu ga Parizom Bliskog istoka. Aerodrom je na morskoj obali, a gradska scenografija u pozadini. Bejrut slabo zadire u dubinu kopna; kilometarski se razudio na padinama brežuljaka koji gledaju ka moru. Dok prilazite pisti nacionalnog aerodroma, dvadeset minuta letite paralelno sa gradskim četvrtima s leva. S te strane obično i vetar duva. Vruć libanski vetar.
U dva navrata po dva dana provedena u Bejrutu učinila su da tamo kupim jedne tamnozelene farmerke za basnoslovnih 8 dolara, jedan kajiš za uniformu i par slušalica vrednih čitav 1 dolar! Pa i pored svega, ostale posade nam zavide, misleći da sami sebi nameštamo najbolje letove. Mi ih, naravno, uopšte ne ubedjujemo u suprotno, nego još više raspaljujemo njihovu maštu, dodajući njihovoj vrućoj priči nove pikantne detalje. Na taj način razbijamo čak i potencijalnu šansu da nam postane dosadno.
Inače, letovi za Bejrut su odskočna daska za letove ka Mostaru. Nećete verovati, ali na svakih sto metara u onim hrišćanskim delovima grada nailazite na table s natpisom "Medjugorje"! Gospa je aktuelnija nego ikada. Žedj za verskim misterijama obilato koriste libanske turističke agencije i do poslednjeg mesta pune naš avion vernicima koji su uplatili sedmodnevne aranžmane za Mostar. Dakle, eto mene ponovo u Mostaru! Trenutna situacija na slici nije ni malo mirišljava: aerodromska ekipa baš servisira prednji avionski toalet! Zato i držim prst na nosu.
Ovo više nije let za Mostar. Ovo je let za Antaliju. Našu kabinsku posadu u sastavu: Laza, Lidija, Nataša i Žarko pozajmili smo kapetanu Alagiću. Privremeno smo se djorali za njegove stjuardese i stjuarde na čelu sa Dubravkom (prva s leva).

PRIČA...

"Antalija je privlačno tursko letovalište. Posećivali smo je u više navrata. I danas smo leteli za Antaliju, što ćemo raditi i naredna dva dana. Pripremajući se za poletanje iz Antalije, prepoznali smo putnike koji su, desetak dana ranije, sa nama i odleteli na letovanje.

...Elem, baš tada, deset dana ranije, nakon izlaska putnika na antalijskom aerodromu, u putničkoj kabini je ostao zaboravljen jedan malecki plišani psić, neopisivo sladak i mekan. Pošto se niko nije vratio po psetance (stejšn menadžera je mrzelo da trči za putnicima koji su napustili avion), posadili smo ga ispred nas, na jednu od tri protivpožarne motorske ručice u kokpitu. Narednih dana psić je izigravao našu maskotu. Povremeno bismo se pitali: Bože, šta li radi detence kojem je plišani psić pripadao? Mora da mu nedostaje i mora da je prilično ožalošćeno zbog tog, za dete tako teškog, gubitka...

A onda, ponovo dolazimo na današnji dan: putnici koji su ušli u avion prepoznali su našu kabinsku posadu, makar je prošlo čitavih deset dana od prvog susreta. Preplanuli i dobro rasploženi, zauzimali su svoja sedišta, očekujući da poletimo i vratimo ih kući, u Kijev. Kad, simpatična ženica pored koje je sedela dražesna petogodišnja devojčica, tiho upita našu perserku Dubravku: "Izvinite, da nije neko slučajno pronašao jedno plišano psetance na letu kojim smo došli prošle sedmice?" Dubravka nije mogla da veruje. Konačno se pojavila vlasnica naše maskote! Zamislite, pričala je majka, mala je svih deset dana letovanja neutešno tugovala za svojim psićem, mada su pokušavali da je uteše raznim plišanim surogatima; ni jedno od njih nije bilo ONO njeno. Šta se tu moglo - tata male lepotice još davno je objasnio svom detetu kako će sanjati lepe snove samo kada zagrli svoje psetance! I zato, opet da ne verujete, kad su od Dubravke čule da je psetance u avionu i da čeka na svoju vlasnicu - i mama i ćerka su zaplakale!

Dubravka se jedva uzdržala.

Eto šta ti je široka i sentimentalna slovenska duša.

Puno pozdrava od mene, mene i mene. Ovo je bila priča za laku noć."

(Ovo pismo poslao sam istoga dana iz hotelskog Internet centra mojoj porodici, trenutno raštrkanoj po Beogradu i belom svetu. Stigla je i do njih i do njihovog srca. Što sam i želeo.)

SLIKA...

Tek mesec dana nakon povratka iz Ukrajine, Dubravka mi je uz mail prikačila ove dve fotke, sa junakinjom priče i njenim plišanim ljubimcem. Došla je sutradan u naš hotel, zajedno sa roditeljima, da se još jednom sretne sa našom posadom. O, kako sam zadovoljan što i Dubravka nosi fotoaparat kad je daleko od kuće!

Predosećate već, društvo je bilo baš OK, na letovima je bilo zanimljivo, a u samom Kijevu bilo je dosta kefira i ruskog kvasa! Baš gospodski posao. Oproštajni let pre povratka za Beograd bio je na liniji Bejrut-Kijev. Eto nas ponovo pred starim, dobrim hotelom "Turist", na koji se naslonila mala foto-radnja kroz čije hemikalije su prošle sve gornje slike... I, zato, za kraj:

"Fujiiiiiiiiiiii!"