Reakcije na ljude i tehnološke stvarčice oko nas. Radijsko izdanje subotom od 13 do 16 ha na Beogradu 202: FM 104 MHz, AM 1503 KHz, Net live feed preko
www.beograd202.co.yu

Imam reakciju!


ZAKON AKCIJE I REAKCIJE  012  Edited:  9. avgust 2000.


 

 

 

 

 

 

Mojim mezimcem, Boeingom 727, ka Tivtu

I jopet leti Z.A.I.R!


    
Molim vas za duboko razumevanje i višak strpljenja.
     Oni su od esencijalnog značaja za uspešno učitavanje narednih 17 fotografija! Jer, kad već na radiju kroz moju emisiju toliko pričamo o virtuelnom letenju i prežvakavamo FS/SF avanture sa sufiksima 95, 98 i 2000, odlučio sam da se ozbiljno naljutim i uradim sledeće: kupim jeftinu "koniku", strpam je u svoju idiot-kameru, istu u moju pilotsku torbu, obrišem mrtve bube sa prozora "boingovog" kokpita (bez namere da posle toga poručujem žive!), a onda sve to stavim u službu besomučnog škljocanja tokom završnog prilaza ka tivatskom aerodromu.
     I dalje je leto, eto. Mnogi se tek spremaju za put ka jedinom (za sada domaćem) primorskom aerodromu, nekima su sećanja na rivijeru još sveža, a neki već godinama uvežbavaju na PC-iju završnu bombonoliku fazu leta ka jednom od najinteresantnijih aerodroma na svetu. Seriju scenery-a koji slede, uz dužno poštovanje, za sada još nisu u stanju da digitalizuju čak ni Žare Gojković i Microsoftov tim zajedno! Pred vama je istinska plavetna zbilja, zabeležena kasnog popodneva 1. avgusta 2000, na JAT-ovom letu broj 682 od Beograda ka Tivtu...

 


Kokpit JAT-ovog Boeinga 727 na letu 682. Levo, na sedištu prvog pilota, kapetan Pera Trifunović. Desno, na sedištu drugog pilota, ja. Dole, plus 33. Gore, na levelu 270, minus isto toliko. Doduše, sad smo u oštrom poniranju ka SOZIN pointu, s brzinom od 340 čvorova. Tivatska kontrola odobrava vizuelni prilaz, pa izvlačimo vazdušne kočnice, skrećemo dvadesetak stepeni udesno...


...i iskačemo nad debelo more tačno preko Perazića Dola. Aha, tu li je, dakle, kućica mog druga-hirurga Pante! I nije mu loše, mada se u to nikada nisam lično uverio, budući da sam ga uvek ispaljivao na konto njegovih poziva za posete. Gleda li me sada? Pa čak i da gleda, osećam da mu bela trbušina našeg "boinga" ama baš ništa značajno ne govori.


Iz obzira prema samima sebi, smanjujemo brzinu aviona na 220 čvorova, a visinu na 4000 stopa. Da uvučemo speed brakes? Važi. Imate osećaj da ste zaronili u ulje. Tišina. Motori se ne čuju. Em su na relantu, em su pozadi. I vazduh je kao ulje: svuda oko nas, a ne lepi se. Samo klizi preko stakala i avionske limarije. Perazića Do odlazi iz kadra.


Ulazi San Stefanska rivijera. In sight. Sveti Stefan, beznačajno ostrvce na kraju višekilometarske hipotenuze, markirane katetom od 3500 stopa. I selo na obali, moje omiljeno vansezonsko letovalište, u kojem sam bio pre mesec dana. Krenuo sam tada zaista, pešice magistralom, ka Panti. Šta zna dete šta je deset kilometara? A onda smo Branka i ja ugledali tajnu uvalu na drugom kilometru. Oh. Spustili smo se ka njoj i tu ostali. Zauvek. Do ručka.


Kao potvrda kosmičke prolaznosti, plava laguna kreće u fade-out, duž desnog "boingovog" krila. Mahnuo sam samom sebi tamo i pogledom zagrebao brzinomer: 210 čvorova. Upravo toliko su brzi Sveti Stefan, Kraljičina (javna) i Kraljeva (tajna) plaža, Miločer i... šta li ono beše dalje?


"Flaps two!" naredjuje Pera. Stavljam polugu flapsa na dvojku. Zamrli "boing" počinju da potresaju drhtaji, celim telom. Ptica se budi, kostrešeći perje. Oku nevidljivi galebovi na ostrvu Sveti Nikola, sučelice Budvi, prezrivo okreću pogled od metalnog lažnjaka na vrelom nebu. Vraćaju se svojim ribicama i ostacima turističkih pirova, zapalih medju stenama koje liče na kutnjake džinovke vilice. Puštaju nas da letimo dalje, onako kako jedino umemo - purnjajući crni dim sagorelog kerozina iz tri čunka u repu. "Two, two, green!" objavljujem, pošto su se zazelenila svetla koja označavaju da je hidraulika oslobodila iz tmine krila prvu gomilu slotova i flapsova.


"Flaps five!" U redu, a'jmo dalje. Prebacujem polugu na peticu, skrivena vretena zuje i još više izguravaju doskora nevidljive metalne table. Avion se bori sa tonama vazduha koji sada teži da ga uspori. Budva i Bečići lenjo bauljaju pored nas. More je mirno, pa se savršeno vidi podvodni prevoj koji spaja Svetog Nikolu sa jednom od budvanskih plaža. Kažu da je njime moguće peške stići na ostrvo. Probaću i to. Naravno, kad ulogu pilota ponovo budem zamenio ulogom turiste. Jednog ovakvog dana. "Five, five, green!"


"Flaps fifteen!" kapetan ne odustaje. A ni ja. "Fifteen, fifteen, green!" Sa flapsom izvučenim na petnaest stepeni, srdačno nas pozdravlja radio-far TAZ, koji se sada nalazi tačno ispod nas, na dnu ambisa dubokog 2300 stopa. I dalje jedrimo utihlih motora, dopuštajući kazaljki brzinomera da se približi brojki od 160 čvorova. Poslednji pogled na more i zaliv sa peščanim žalom podno "boingovog" stomaka, na koji, kao što se iz priloženog ne vidi, nisam mogao da škljocnem. Ne, bar dok ne počnu da grade avione sa providnim patosom...


Zavlačimo se u usek izmedju brda. Tamo, na kraju, u izmaglici bokokotorskog zaliva, nazire se cilj. Pista. "Gear down!" Spuštam masivnu ručicu za izvlačenje stajnog trapa. Škripa, tresak, a zatim uraganski huk uzburkanog vazduha. Iz tri avionske gondole ispadaju i zabravljuju se teške nogetine sa točkovima. Više snage, više snage! - moli stari, dobri 727, svakim svojim damarom. Tri ručice gasa već su u srednjem položaju. Za trenutak se ne dogadja ništa...


...A onda turbine pouzdanih JT8D-9 motora kapiraju našu želju: počinju besomučno da se vrte, lepeći nas za naslone sedišta. 160 čvorova steady. Dobro je tako. Dolina se prolama od urlika i zviždanja koje nam fini uredjaji za merenje buke na zapadnoevropskim aerodromima nikada ne bi oprostili! A hoće li ovi dobri ljudi što godinama obradjuju svoje bašte i maslinjake na puškomet od tivatskog aerodroma? "Flaps twenty-five!" Avion uobraženo diže nos, još više usporava i pušta nas da čitamo ček-listu pred sletanje.


Iz off-set prilaza prelazimo na straight-in, pošto više nema opasnosti da krilima zagrebemo planinske obronke s desna. "Boing" se meškolji i poravnava sa smerom piste. Short final. "Slobodno sletanje na stazu 32, JAT 682", ohrabruje nas do senzualnosti ženski glas sa tornja. Dobro, onda, "flaps 30!" S tim flapsom ćemo i sleteti. Trošimo poslednje dve stavke landing check-liste. Completed. Zatim muk u kabini. Pet stotina stopa iznad terena. Palimo sva svetla. Ličimo na božićnu jelku usred letnjeg dana, za razliku od četinara na zemlji.


Glasno odbrojavam visinu na svakih stotinu stopa. Dole, krivudavim asfaltom hitaju automobili. U nekima od njih možda su i naši putnici za povratni let ka Beogradu. Sa spuštenim perjem i krilima grabljivice, orlušina "boing" se ustremljuje ka plenu: svojim gumenim kandžama zgrabiće pistu već na njenoj prvoj četvrtini.


I zgrabio ju je. Ali nežno. Onda pobedonosno zagraktao svojim riverserima, dižući poslednji put buku pre napuštanja betonskog poprišta. Pista je dugačka taman toliko da se zaustavimo na njenom suprotnom kraju. Desno je spojnica koja nas vodi ka platformi za parkiranje. Uvlačimo flaps i isključujemo sve - osim motora.


"Staza slobodna", javljamo. "Hvala", odgovara tajanstvena Ona sa tornja. I to je to. Čini se da je sve što na zemlji živi i mre poprimilo plavi odbljesak neba i mora. Čak i prljavo-siva aerodromska platforma. Pogledom tražimo poziciju za parkiranje. Eno, tamo. Nekoliko ljudskih tačkica i jedan "follow me" automobil. Mahanjem nas dozivaju.


Poluokret u levo, a zatim pun zaokret oko desnog točka aviona. U pravcu smo. Signalista nas mami svojim reketima. Samo pravo napred. Još. Još malo. Usporite. Stop. Pritežemo ručnu kočnicu, dok nam mehaničar interfonom ne javi da su podmetači stavljeni pod točkove. Gasimo motore, jedan po jedan. Kao Hal 9000 u "Odiseji", njihov rezak zvuk postaje sve niži i tiši, niži i tiši... Žalostivo zavijanje pretvara se u tišinu, koju u unutrašnjosti aviona prekida samo jedno zvonko "dong!" kad sam zveknuo prekidač koji gasi "fasten seat belts" upozorenje u putničkoj kabini. Kraj leta.


BONUS

Još dve bonus fotografije. Na ovoj vidite Kotor, jedan od (mnogobrojnih) bisera Boke. Iako sam dobar komad detinjstva proveo u Boki Kotorskoj, posete Kotoru mogu da nabrojim na prstima jedne ruke. Nikad mi se nije svidjalo to što sunce tamo izlazi poslednje, a zalazi prvo. Sada, u doba UV pomame, reklo bi se da je to prednost. Kada poletite sa staze 14 tivatskog aerodroma, pravite jedan dugotrajni desni zaokret od 270 stepeni, tokom kojeg vam ne gine ovaj spektakularni pogled na Kotor.


Posle toga nastavljate grčevito da grabite visinu, kako biste preskočili Lovćen "pod kojim se zeleni trava, a na travi čobanica spava". Spava i Njegoš, ali u mauzoleju na vrhu. Napregnite oko, ako mislite da ga razaznate. Da vam pomognem: mauzolej je desno od TV repetitora. Gde je repetitor? pitate. Takodje napregnite oko. Mi ćemo za to vreme da poguramo našeg "boinga" ka radio-faru NIK (Nikšić), a onda ćemo biti srećni ako nam beogradska kontrola odatle odobri direktan let na BOGGY point, početnu tačku za prilaz ka stazi 30 aerodroma u Beogradu!

 

Dok dobuje kiša u ritmu tam-tama...

Pored toga što me je do guše zadužio javivši radosnu vest da je ovaj sajt (ako niste znali, vi ste na Asteroid sajtu modli.co.yu!) svrstan medju najbolje domaće prezentacije u okviru on-line izbora uredničkog tima časopisa "MOBKOM", Srdjan Paunović, član MOBKOM-ove redakcije i webmaster MOBKOM-ove Internet prezentacije, poslao je i skromni (tako on kaže) prilog za ZAIR: sjajan kišni screen saver. Probajte ga - i videćete da će ostati neraskidivi deo vašeg desktopa! Ako želite da instalirate ovaj screen saver, pokupite njegov ZIP fajl. Ukoliko želite da uživate samo onda kad se vama hoće, dovoljan je i elementarni SCR fajl. Pa, izvolite. I javite ostalim prijateljima svoje utiske...


Download
WATERSPOTS.ZIP

Download Waterspots.zip

 

 


Download
WATERSPOTS.SCR

Download Waterspots.scr