Povratak na Zair 2018.

Ponešto iz 899. emisije...

Zoran Modli

Pomisliš li nekad...

 

Pomisliš li ponekad koliko si - i da li si uopšte - zainteresovan za medije koji tako često preusmeravaju naše živote?

Eto, recimo, koliko li je samo ljudi primetilo onu ne tako davnu akciju protiv medijskog mraka? Koliko je elektronskih medija na dati znak zatamnilo ekrane, utišalo muziku i zacrnelo naslovnice svojih web portala? Ne bih da mračim, ali rekao bih sramotno malo. Čak i neke bezvredne statistike govore tome u prilog. Evo mog iskustva s Fejsbuk profilom kad se ne bavim pikantno-pitkim temama: upravo sam objavio preporuku s komentarom i linkom ka "Peščaniku" na kom leži koliko dirljiv, toliko i gorak tekst Ljubodraga Stojadinovića o pseudodemokratskom gulagu u kojem živimo. Tekst je inspirisan ukazom kojim je na programima Radio Beograda zabranjeno pominjanje imena Velikog vođe u bilo kakvom satiričkom kontekstu. Čak ni kao aluzija.

Mada lajkovi nisu moj cilj, poštujem ih. Odličan su lakmus za test zainteresovanosti publike za neke tematske žanrove. Priča o "ubijanju" Radio Beograda u prva 24 časa jedva da je dosegla 70 lajkova, a sumnjam da će ikada doći do brojke 100. Za razliku od nje, na istom ovom mestu je tabloidna rasprava o turskom pilotu koji se onesvestio, pa njegov kolega privremeno spustio avion na beogradski aerodrom, za tili čas premašila brojku od šest stotina! Zaključujem da nas naši aktuelni životi koje, nažalost, svojim „istinama“ trasira većina uspešno pokorenih medija, zanimaju - pa, skoro deset puta manje...

Nikada ovu stranicu neću kititi svakodnevnim trivijalijama tipa „hej, doručkovao sam, sada čitam novine, sada piškim, sada kakim“, trivijalijama koje mogu da shvatim, al' ne i da pratim. Nekako se bolje osećam kada to malo prostora na Fejsbuku tretiram kao mini-blog s kog je moguće ponešto korisno saopštiti, pohvaliti, pokuditi, predložiti ili podučiti. Uvek postoje stvari koje znate samo vi, šteta je ne podeliti ih sa ostalima. Svoj FB profil ubrajam u posećenije, a objave, ponekad pragmatične, ponekad literarno obojene, prilično čitanim. Ali kad vidim da se stotine lajkova sjure ka nečijem selfiju iz kafića uz šoljicu i cigaretu ili, pak, s podnadulim kafanskim društvancem u pozadini, po ko zna koji put spoznajem suštinu društvenih mreža: mnogo manje su društvene mreže, a mnogo više mreže za društvance.

Pa ko onda da brine o nekakvom medijskom okruženju, kad mediji ionako već brinu o nama. Bez naše volje.

A i šta će nam? Ne mediji. Volja.

 

 

Sa radijom je lako igrati se

(uz drugi deo mog TV monologa u „Arhivu B“)

 

Radio je zvuk, a sa zvukom je lako igrati se. Kao adolescent sam slušao kako to rade disk-džokeji Radio Luksemburga i piratskih radio stanica usidrenih u “ničijim vodama”. Smatrao sam da ako publici želite da podignete adrenalin, plasirate hit, privučete pažnju oglašivača i, pre svega, armije slušalaca, morate svoj radio-šou da pretvorite u radio-operetu, da se pošteno oznojite ekvilibrirajući verbalnim i tehno-gegovima i da energetski bilans od početka do kraja održavate u crvenom!

Kako su godine prolazile, a ja utihnuo s turnejama po nekadašnjoj državi sa svojom “Letećom diskotekom” (koliko god da me je snabdevala dopunskom energijom, tako važnom za disk-džokeja u trendu), primetio sam da gola forma prestaje da me zanima. U prvi plan se progurala potreba za suštinom: sadržajem, porukom i svrhom onoga što radim.

Najbolje ogledalo te transformacije čoveka koji je zakoračio u tridesete je emisija “Ventilator 202”. Počela 1979. kao minorni pokušaj da disk-džokejskim larpurlartizmom plasiram razne hitove kroz fiktivne top liste. Taman kad sam počeo da se pitam čemu sve to, dobio sam zeleno svetlo za vlastitu autonomiju: tehnika Radija je udovoljila mojoj želji i dodelila mi mali studio u prizemlju Radio Beograda, vezavši ga u sistem za direktno emitovanje. Postao sam “self-ops” izvođač radova na mom malom medijskom igralištu: sam svoj majstor. Kao tonac, voditelj, muzički urednik i neograničeni gospodar tročasovnog šou programa, mogao sam da pozovem koga god poželim, a da pritom ne tražim saglasnost svojih urednika.

Sloboda je neviđeni saveznik mašte i povremenih napada kreativnosti. Bez uvek prisutnog nagona za autocenzurom, emisija je na puc! palca postala “sigurna kuća” za ko zna koliko rok i elektro-pop debitanata koji su se svetu predstavili svojim prvim demo snimcima. Paralelno s njima, neki čudni, pišteći zvuci sa audio-kaseta kretali su prvi put u ovom delu sveta iz našeg studija u etar, prenoseći slušaocima binarni kod kompjuterskih programa za nadiruće kućne računare ranih osamdesetih – “spektrume”, “komodore” i “galaksije”. Konačno, jedna od tih tročasovnih emisija, tek egzibicionizma radi, u celosti je išla i iz aviona kojim je pilotirao – ha, pogodite ko? :-)

Ma, jednom rečju, radio je za mene bio i ostao čudo. Za televiziju ga nikada ne bih menjao. Pitate zašto? Moguće i zato što na radiju ljudi brzo ukapiraju kolika ste budala, ali zato na televiziji odmah vide i kakva ste.

Eto zato.

 

Radio emisija "Zakon akcije i reakcije" emituje se jednom nedeljno na mreži prijateljskih FM stanica, a bavi se reakcijama ljudi na hi-tech svet oko nas. Urednik i voditelj ZAIRA: Zoran Modli. Leteći reporter: Vladimir Bubanja. Mailbox emisije: modli@beotel.rs.