Povratak na Zair 2018.

Ponešto iz 910. emisije...

Martovska vejavica hiljadu devetsto devedeset i neke...

.

 

 

 

Nije ovo prvi mart sa snegom do gležnja (s kolenom ipak ne bih preterivao). Isti takav - u stvari, ne baš takav, malo gori mart - dogodio nam se tačno na današnji dan, pre bezmalo dve i po decenije. Kada kažem "mi", mislim na kolegu i mene, dvojicu pilota u debelo okasneloj snežnoj vejavici martovske noći sredinom devedesetih. Akteri, dakle: Lule i ja, zatim jedna po lepom vremenu krotka, po lošem vremenu krhka dvomotorna cesna 421 "golden eagle" i pet VIP putnika na noćnom letu od Varšave ka Beogradu.

 

Mrčilo se još u Varšavi. Dok smo poletali, prve pahulje nenajavljenog martovskog snega lepile su se za pistu aerodroma Šopen. Relativno brzo smo prošli kroz najniži oblačni sloj nimbostratusa, potom za trenutak predahnuli u tamnoj praznini ovog oblačnog sendviča, onda protrčali kroz njegov poklopac od altostratusa - i konačno izbili pod nebo posuto zvezdama. Ovo "konačno" nije dugo trajalo. Kako je let napredovao, gornjaka oblaka pela se sve više, a sa njom i mi. Sat kasnije, njihovi vrhovi dosegli su trideset hiljada stopa. Za razliku od njih, mi dalje nismo mogli. Ostali smo na nivou leta 300. Ono što se događalo ispod nas očigledno nije bilo veselo: na VOLMET frekvencijama usputnih aerodroma sintetizovani glasovi izveštavali su samo jedno: jak sneg, pa jak sneg.

.

.

.

 

Ronili smo kroz noć i kroz krpenaste oblačne vrhove. Čekali smo prijateljski glas s beogradske kontrole letenja. Kad smo preleteli tačku Babit, glas se javio. Ono prvo, "na radaru ste, nastavite ka Beogradu" bilo je standardno, ali mi smo sa zebnjom čekali ono drugo, nestandardno. I dočekali: "Za vašu informaciju, beogradska pista je zavejana, mehanizacija neće krenuti do jutra. Podgorica je zavejana, tamo mehanizacije i nema. I Niš je zavejan, na njega zaboravite. Koja je vaša odluka?"

 

Naša situacija biće vam jasnija kada vam - pazite, samo tiho i da drugi ne čuju! - objasnim da smo bili pod sankcijama i debelom zabranom letenja van granica tadašnje mini-Jugoslavije. Ne pitajte kako smo otišli i vratili se, bitno je da ni u snu nismo pomišljali da klisnemo na neku od alternacija van grane. Morali smo da sletimo u svoje dvorište kako god znamo i umemo ili... Ili šta? Poslednja slamka: "Kakva je Batajnica?" Na gubitničko pitanje očekivan odgovor: "Ista kao i Beograd." Prebacili smo se na frekvenciju batajničkog aerodroma...

 

...Nismo ni slutili šta se za to vreme događalo na zemlji. Operativni centar (kakav pretenciozan naziv!) naše male kompanije, u stvari Đole i Stric, sumanuto su jurili starim batajničkim drumom ka vojnom aerodromu. Sneg, poledica, vetar, vejavica i klizavica, pa "jurnjavu" shvatite uslovno. Pratili su oni sve vreme šta se zbiva. Najpre su nas normalno, zatim nestrpljivo, a na kraju izluđeno zabrinuto čekali, ipak je to bio VIP let, a i mi smo njihovi bliski prijatelji. Slušali su našu konverzaciju s kontrolom preko motoroline stanice, videli koliko je sati i sada im je cilj bio da alarmiraju komandanta garnizona na Batajnici. Znali su da od surčinskog aerodroma nema vajde, niko do jutra neće doći na posao kako bi pokrenuo grtalice. Ali zato je vojska vojska. Tamo je dežurstvo zakon.

 

Komandanta aerodroma probudli su telefonom u sred noći. Kao Tik i Tak u onom crtaću, uzbuđeno su mu predočili situaciju, ko, šta, kako, zašto, gde i koliko, potom podigli na noge kontrolora na batajničkom tornju, u opštoj kreativnoj pometnji proglasili Defcon 1 - a onda su buldožeri sa polubunovnim vojnicima za komandama pojurili ka pisti jedan-tri, pisti 13. Tako da je kontrolor letenja, kada smo ga pozvali na vojnoj frekvenciji, rekao: "Počeli smo za vas da čistimo pistu 13. Možete početi snižavanje ka Batajnici. Javiću vam kad je otvorimo ."

 

U gornjem sloju troposfere i između oblaka sve je bilo u redu. Ali kada smo zaronili u crnilo ispod nas, život je naglo postao komplikovan. Inverzija (netipično povećanje temperature vazduha s visinom) donekle nam je išla na ruku. No kad smo sa snižavanjem stigli do onog "odnekle" i prošli nultu izotermu, avion je krenuo sve intenzivnije da se zaleđuje. Lule je svojom baterijskom lampom osvetljavao desno krilo, ja svojom levo. Providan led se neverovatnom brzinom gomilao na napadnim ivicama avionskih krila. Par minuta, pa bismo aktivirali "gudrič" sistem sa ciklusima za mehaničko odbacivanje nakupljenog leda. Par minuta, pa opet. Gumirane obloge napadnih ivica krila i horizontalnog repa tada se naduvavaju, pa splašnjavaju. Onda ponovo naduvavaju, pa splašnjavaju. Komadi leda odleću negde u bezdan, ali zato novi slojevi nastavljaju ludački da se lepe.

 

Posle tolikog maltretiranja, "gudrič" otkazuje poslušnost. Ostajemo goloruki, bez oružja za borbu s ledom koji ponovo deblja. Vrtimo holding na 17.000 stopa i bespomoćno gledamo kako se sa napadne ivice širi dalje, preko gornje površine krila. Iako održavamo optimalnu brzinu od 140 čvorova, avion počinje da podrhtava. Sekund kasnije oglašava se alarm za stoling. Ubrzavamo na 150. Nedovoljno, komandni volan ponovo trese. Da li će 160 biti OK? Jedva. Kontrolor javlja da su mašine još uvek na pisti. Sto sedamdeset čvorova. Motori uveliko urlaju, jedva održavajući i ovu brzinu pod teretom od par stotina kilograma leda. Putnici su krajnje uznemireni, jedan od njih učestano se pridiže ka kokpitu i u ime ostalih pita šta se događa i hoćemo li živi sleteti. Neubedljivo odgovaramo da hoćemo, pa se vraćamo rešavanju problema koji se gomilaju istom brzinom kao i led. Ledeno je i oko srca. Kontroloru javljamo da više ne možemo ostati u vazduhu i da krećemo u prilaz. Šta će, daje nam dozvolu.

.

.

.

 

Čujemo kako preko zemaljske stanice naređuje armiji grtalica da pod hitno napuste pistu zato što ima avion u prilazu. Mi delimično smanjujemo gas i krećemo u strmo poniranje. Brzina raste na preko 200 čvorova i avion postaje stabilniji. Pratimo instrumentalnu proceduru za stazu 13, a u smer za završni prilaz ulazimo mnogo dalje od inđijskog radio-fara, kako bismo imali vremena da izduvamo višak brzine pre sletanja. Milijarde krupnih pahulja zaslepljuju nas svojom belinom pod svetlošću reflektora za sletanje. Ne vredi, gasimo farove. Važnije je da mi vidimo prilazna svetla u kratkom finalu nego da ovi sa zemlje vide nas. Izvlačimo točkove.

Konačno u snežnoj vejavici ispadamo iz niskih oblaka. Spuštamo flaps za sletanje. Trenutak kasnije blistaju prilazna svetla skraćenog "kalverta". Ivična svetla piste jedva se naziru pod snegom. Ponovo palimo farove. Pred nama je ono što su mašine do tada prokrčile - tamni asfaltni puteljak širine jedva petnaestak i dug možda hiljadu i po metara. Zbog leda na krilima suviše smo brzi, pa nema mnogo vremena za ravnanje. Samo što pre da zalepim avion za majčicu zemlju, da ne uletimo u smetove na kraju ove stazice spasa...

 

Kada smo otvorili vrata "stare Betsi", sačekao nas je zagrljaj vernih prijatelja, lakših za onoliko koliko je do tog trenutka težio kamen na srcu svakog od njih.

 

I, da, prvo što mi se dogodilo po silasku niz stepenice bilo je da se, na poledici na koju ni u snu nisam pomislio, pružim pored aviona koliko sam dug i širok! Bio je to moj najdraži pad u životu.

.

Eto, takav je bio taj pozni snegoviti mart hiljadu devetsto devedeset i neke. Skoro kao današnji, ali malo drugačiji.

.

.

Uz "Panteon", rimejk razgovora sa dr Predragom Pantelićem

.

.

 

Markus Maki

Megalomanija kreacionista je skoro beskonačna

Odgledao sam desetak predavanja jednog beogradskog biologa, doktora nauka, profesora univerziteta, potpisnika peticije protiv učenja evolucije u školama, pobornika hipoteze o inteligentnom dizajnu, te, naravno, hrišćanina i kreacioniste.

Dok smo mi ateisti prilično dosadni, jer ponavljamo jedne te iste stvari, religiozni ljudi su verni na hiljadu načina i nikad sa njima dosadno, jer nikad ne znaš sa kojim novim čudom će da te iznenade. Profesor čak tvrdi da za kreacionizam ne treba vera, jer se radi o nauci, a da je Darvinova evolucija stub ateističke netačne religije. Ukratko evo koja je profesorova teza:

"Tvorac je stvorio Adama iz praha (odnosno 50 hemijskih elemenata, jer doktor uvek podvlači paralele između biblijskog i naučnog rečnika), ali je uneo u njega dušu odnosno životnu varnicu. Poklonio mu je večni život bez bolesti i propadanja, idealne klimatske uslove, vegeterijansku hranu i čitav Svemir da mu stoji na raspolaganju. Biljke su tu da ih jede, životinje (koje su isto besmrtne i jedu samo biljke) su tu da mu prave društvo, a ostatak svemira je tu da ga greje, daje energiju biljkama za fotosintezu, zvezde da krase nebo, dakle sve je podvrgnuto čoveku. Zemlja je centar Svemira i sve se vrti oko nje. U Raju postoje drvo života kao izvor hrane i drvo znanja o dobru i zlu.

Kada je čovek poslušao Satanu, koji je postojao i pre stvaranja ovog našeg svemira i kada je Adam na đavoljev nagovor pojeo zabranjeni plod, bog je morao da kazni grešnika tako što će ga pretvoriti u smrtnika. E tu počinje pravi spektakl. Božja moć jeste beskonačna, ali uvek mora biti logična i dosledna, zbog toga, nije mogao tek tako samo Adama da kazni, već je morao da uvede smrt u ceo sistem, u sav živi i neživi svet, morao je da promeni zakone fizike, da uvede entropiju, od kvarkova, preko biljaka i životinja, do ljudske vrste. Nakon toga hemijski elementi su počeli da se radioaktivno raspadaju, pre toga su svi bili stabilni, Svemir je postao pusto i tamno mesto gde su rastojanja između svih astronomskih objekata pustinjski daleko, neke životinje su postale mesožderi, borba za opstanak je postala pravilo i sve je težilo smrti i propadanju.

Dakle, bog da bi kaznio jednog čoveka za neposlušnost, morao je osim toga da kazni i sve njegove naslednike, sve životinje i da pretvori čitav svemir u veličanstvenu čamotinju. Vanzemaljci koji nisu nikada ni čuli da postoji naša galaksija, a ponajmanje upoznali Adama ili imali ikakve veze sa njim, isto su postali smrtni. Bog je zaista dosledan, on kad kazni, baš kazni. Naravno, bog je znao da će Adam to uraditi, jer on sve uvek unapred zna. I zato je sačekao neke vreme, pa je poslao samog sebe u vidu čoveka da se spusti u Palestinu pre 2000 godina, gde je umro da bi pokazao svim ljudima da mu je stalo do njih i da je iskupio on njihov greh i rekao im je još da ako se pokore njegovoj volji, ako se budu držali njegovih zapovesti da će ih zapisati u knjizi života koja je neka vrsta van-svemirskog hard diska svih DNK-zapisa i svih mentalnih stanja ljudi, koji će bogu poslužiti da vaskrsne sve one koji su prihvatili svoje mesto pod bogom.

Naime, ni sam bog ne može ovaj svet da izbavi iz smrti, već mora da ga pusti da skroz umre i onda kada se on zapali, eksplodira i nestane, on će tek tada moći sve da resetuje i da ponovo stvori raj, besmrtnog čoveka, veganizam i životinje za druženje. Oni ljudi koji su već umrli ranije, a koji su zaslužili da se povrate, biće stvoreni direktno tako što će se iskoristiti njihov digitalni trag iz knjige života, dok će ljudi koje će zateći žive u vreme njegovog drugog dolaska na Zemlju morati da parkira u paralelni Svemir privremeno i da kada stvori novi vrli svet, da ih odande povrati."

Ono što je zanimljivo je da je profesor veoma obrazovan i na mikro i na makro nivou, poznaje mnoge detalje iz astrofizike i biologije i hemije, međutim, ono što impresionira je da prvo priča pola sata do u detalje o naučnom pogledu na svet i onda izbaci citat do dva iz Biblije koji je uvek pesničko-metaforične prirode, tipa "goreća nebesa", što je za njega potpuna potvrda da su Sveti Spisi odavno opisali sve ono što je nauka teškom mukom tokom hiljada godina otkrila. I pri tome ne primećuje nikakvu neravnotežu između ogromne količine naučnih principa, koncepata i detalja i apotekarsku hrpicu od 2, 3 stihića sa druge strane. Sve to me neodoljivo podseća na Nostradamusova proročanstva, u smislu, "Predviđam da će neki čovek u neko vreme da uradi nešto". Naravno da sa takvom preciznošću opisivanja da je zagarantovano 100% pogađanja. Preterujem u opisu, ali ne previše.

Naravno, imao bih stotinu pitanja na sve ovo, ali ću se zadržati samo na jednom. A odakle vi to profesore sve znate? Možda zato što ste izvukli one rečenice koje vam se najviše sviđaju ignorišući sve protivrečnosti koje bi pobile po 10 puta svaku od njih. Bibliji uopšte nisu potrebni kritičari, one sama sebe poništava neprekidno. Ja nisam siguran da bog postoji ili ne postoji, cela ova priča možda je istinita, možda nije, ali u jedno sam siguran, Bibliju sigurno nije bog ni napisao, ni inspirisao. Ja sam na fakultetu učio matematiku, u takvim knjigama nema interpretacije, nema može i ovako i onako, nema teoreme koja se nakon 10 strana pobije, nema dokaznog postupka koji se na pola puta prekine. Svaki simbol stoji na mestu strogo, hladno, logično, zauvek. A takve knjige su napisali samo inteligentni ljudi. Ja od Tvorca očekujem nešto daleko bolje kada daje uputstvo čovečanstvu za večan život i spasenje, a ne gomilu loših prevoda i loše sklopljeni mozaik iz ruku raznih autora koji se ni u čemu ne slažu.

Ima još jedan razlog zbog koga sam siguran da sve ovo ne može biti istina. Bog koji bi ovako postupao prema svojoj kreaciji je najgori mogući monstrum koga mogu da zamislim, nikako mudri i dobri otac. I to je veoma lako dokazati. U moralu najvažnija stvar je univerzalnost i sloboda izbora. To nas sam bog uči. U trenutku kada Adam greši, jedini koji može biti kažnjen je on sam, osuditi njegova pokolenja, a da se oni nisu ni pitali o drvetu znanja, spada u kažnjavanje nevinih. Životinje koje i nemaju slobodnu volju takođe su osuđene na večitu patnju, opet ne zbog svojih akcija, već zbog Adama, a da ne govorimo o inteligentnim vanzemaljcima u nekoj dalekoj galaksiji. Zamislite njih kako su svi srećni, zadovoljni i moralni i uživaju u svom večnom životu i odjednom se svet pretvori u smeđu izlučevinu preko noći.

Veoma je zadivljujuće kako kreacionisti selektivno odlučuju kad bog ima izbora, a kad nema. Zašto, na primer, bog nije mogao da drži Adama u jednom Svemiru gde smrt postoji, a sve ostale koji nisu još pogrešili u drugom (ionako već ima drugi svemir - parking za svoj drugi dolazak). A kako je bog, mogao je pojavno da preklopi ta 2 svemira da Adamu izgleda kao da je jedan, ali su 2 sa 2 skupa fizičkih zakona. Naravno lupam, ali ne i previše, jer kad je neko svemoguć, zaista ima malo više mogućnosti nego mi obični smrtnici.

Kreacionisti, ako zaista želite da vas uzmemo ozbiljno u obzir, morate daleko više da se potrudite. Ja vam čak preporučujem da batalite Bibliju, nađite neko objašnjenje koje je logično i nezavisno od starih spisa. I nakon toga, da bi to stvarno bila nauka, napravite neka super konkretna predviđanja koja proističu iz vaše teorije, onda ćemo napraviti eksperimente da vidimo da li je tako ili nije, i ako jeste, bog postoji, vi ste u pravu, mi ateisti nismo. Zahvalićemo na boljoj teoriji. Ovako ako nastavite da se krijete iza toga da niko ne može da dokaže šta se desilo u prošlosti nećemo stići daleko. Kažite vi nama šta se desiti u bliskoj budućnosti, pa da možemo mi nešto danas da proverimo.

Reći da će jednom Isus da se vrati i da pobije grešnike, ipak spada u Nostradamusova predviđanja tipa "jednog dana će neki čovek da uradi nešto".

Radio emisija "Zakon akcije i reakcije" emituje se jednom nedeljno na mreži prijateljskih FM stanica, a bavi se reakcijama ljudi na hi-tech svet oko nas. Urednik i voditelj ZAIRA: Zoran Modli. Leteći reporter: Vladimir Bubanja. Mailbox emisije: modli@beotel.rs.