Povratak na Zair 2018.

Ponešto iz 916. emisije...

It's my life

 

Prva stranica: Polarotor

.

.

Mada baš i nije prva. Pisao sam ja već hvalospeve o samom sebi na ovom mestu, ali bez recki i rednih brojeva, pa sam se nešto zagubio u statistici. Zato krećem od broja jedan, koliko god on to nije. Reč je o fleševima iz biografije, ovog puta izazvanim rekonstrukcijom jednog podužeg intervjua koji je, za danas nepostojeće "Računare", sa mnom vodio Vuk Mitrović. Dogodilo se to kada su "odmetnici" iz "Računara" uveliko izdavali sveprisutni "PC Press", dok su "Računari" lagano umirali i, u ratno proleće 1999, zauvek nestali.

 

U jednom tako finom časopisu s digitalnim usmerenjem verovatno je bilo glupo pričati o bukvalnim (biološkim, možda?) počecima... Svi mi počinjemo bez trunke vlastitih zasluga - neko nas rodi, svi nas pomalo vaspitavaju, a ono što postane od nas podseća na nekadašnji tipičan Microsoftov paket: jedan primarijus, mnogo babica i hiljadu bagova, koje posle ispravljamo do kraja života.

 

* * *

 

Nimalo hronološki, prvo Vukovo pitanje dotaklo se, verovali ili ne, TV emisije "Polarotor". Nečuveno! Čoveka radija pitati o njegovom pojavljivanju na televiziji?! :-)

 

Verujte, - pokušao sam da se izvadim, - da se na "Polarotor" ni do dan-danas nisam valjano navikao. Neobavezno druženje sa ovom emisijom počelo je još 1996. godine, kada me je urednik Dragan Ćosić pozvao na jednokratno gostovanje. Onda me je pozvao i narednog četvrtka... i opet narednog četvrtka. Ispade da je to emisija u kojoj i ja kao nešto radim, a šta - bog će ga sveti znati. U ono vreme bilo je tu malo radija, malo satelita, malo kompjutera, malo razgovora sa drugim gostima (pa gotovo da je i danas isto tako) - i to je, valjda, to. I dalje sam prolaznik kroz "Polarotor", nekako mi je prešlo u naviku. Uostalom, kao i većini drugih saradnika.

 

Profesor Ćosić je OK, ume sa ljudima i ume da bude pravi šoumen - ali iza kamere i kada se pogase reflektori. Eh, kada bi isti takav bio i ispred... I kad ne bi slagao najave slične kao jaje jajetu. Hoću da kažem: nije to loše, jasno je i glasno je, ali ume on to mnogo bolje, samo, nešto ga tera na akademski ziher, umesto da "Polarotor" pretvori u svoj mali šou. Ima, valjda, razloga za to, niti je Treći kanal bio u ona vremena, niti je TV Kopernikus danas njegova privatna prćija, šta ja znam...

 

Koliko sam ukapirao učestvujući u medijskim događanjima s obe strane, sve je jedna fingirana besparica, niskobudžetna improvizacija i dnevna rutina, svi rade džabe (normalno, i ja), svako sam samcijat gura svoj projekat, pa dokle stigne. Nema epiloga, nema katarze, baš kao u maratonskim turskim i hispano sapunicama. Ali je "Polarotor", čak i ovakav kakav je - statičan, predvidiv, niskobudžetan i klinički živ zahvaljujući naporu jednog jedinog čoveka, veoma važan i neprocenjivo vredan. Uz to je, 27 godina nakon premijere (pokrenuo ga je Jakša Ščekić 1991.) i najstarija TV emisija. Starija čak i od "Slagalice"!

 

Moj svet uvek je bio svet zvuka. Nikada se nisam izdresirao na video. Zvuk je jedna tehnologija, slika - druga. Da bih prešao na video-izraz morao bih da rekonfigurišem ne samo alate s kojima radim, već i samog sebe. Zato "moji" TV radovi nisu moji, češće su to tuđi kadrovi s mojim audio-podlogama. Neka tako i ostane.

 

Zvuk je jeftiniji i jednostavniji za servisiranje, a na kraju radio- emisije, umesto da u beskraj teče odjavna špica kao u "Ratovima zvezda", izviknete samo par imena - i gotovo!

.

. 

 

Bratislav Nikolić razgovara sa Igorom Brakusom

 

Dobro vaspitan dečko

.

.

Zabava, zabava i zabava, plus pamet, plus pozitivno ludilo...Jedna od najvećih radijskih zvezda na ovim prostorima i čovek na koga su, zahvaljujući njegovom humoru, ''navučeni'' slušaoci bukvalno svih generacija. I kada pravi ''haos'' u programu, i kada se zavitlava sa penzionerima, svi znaju da je Igor Brakus, u stvari, dobro vaspitani dečko iz komšiluka.

Sa Igorom Brakusom je razgovarao Bratislav Nikolić za B92.net pre 12 godina, u nedelju, 8.oktobra 2006.

* * *

Otkud Brakus na radiju? Kako je sve počelo?

-Davne 1993 godine došao sam na radio B92 kao član kružoka Klipani u pudingu koji su pored mene sačinjavali moji dragi prijatelji iz Jarbola: Žolt, Danijel i Boris, i Miloš Tomić,mladi filmski reditelj. Bavili smo se svim i svačim, od filma preko muzike do raznih gluposti.U to vreme Darka Radosavljević je radila projekat Urbazona, gde su Klipani u pudingu  promovisali jedan proizvod koji se zvao Ništatron, ubaciš nešto i ništa ne izađe... Darki je to bilo vrlo interesantno, i onda je odlučila da nam ponudi u okviru Urbazone jednu malu autorsku emisiju od 30 minuta, koju smo mi uradili na svoj način. Posle toga su ''Klipani'' postali deo Lepog Ritma srca, i tako je sve počelo...Nakon petominutnih priloga jednom nedeljno, Milivoje Čalija je zapazio da imam glas koji bi mogao da bude kvalitetan u raznim projektima, pa sam prvo počeo da snimam reklame,a nakon toga mi je dodeljeno da radim neku vrstu neobične meteorološke prognoze koja se zvala ''Meteorološki bilten Dr.Jovana Kumulusa''.Nadežda Košava i Dr.Jovan Kumulus, dve suprostavljene strane, sado-mazo varijanta, muškarac mazohista, žena sadista. Nadežda Košava je bila Jelena Banac, inače moja dobra prijateljica.Emitovano je jedno 85 epizoda, dok ceo taj projekat nije ukinut zbog degutantnosti. U jednoj od epizoda smo sekli jedno drugom noge testerom i ,na žalost, to je zasmetalo nekome ko je to i skinuo sa programa.Posle toga su mi dodelili da budem spiker jednom nedeljno dva sata, i pošto mi je bilo dosadno, uveo sam neku vrstu besmislenog kviza koji je bio toliko interesantan, da su mi dali da radim samo to.Tako da sam u tom trenutku ušao u vode zabavljača.

I u vreme najtežih godina u Srbiji, slusaoci devedesetdvojke su znali da od tebe redovno mogu da dobiju ''porciju''optimizma.Kako si ti lično prošao kroz devedesete?

- Teško je bilo funkcionasati u takvim životnim uslovima i okruženju, a naročito u trenucima kada osećaš da je bolje da bežiš odavde i da ti nije tu mesto, i da je bolje da si se rodio negde drugde...Ono što je pozitivno u mom radu i radu mojih saradnika je to što smo tim akcijama koje smo preduzimali, jednostavno praznili sebe i emotivno i psihički, i to je bio neki naš beg od stvarnog života...Pretpostavljam da su i slušaoci imali sličan osećaj, mogućnost bega u nešto besmisleno, nešto što nije stvarnost...Ako smo tada uspeli malo da im pomognemo, to je super, ali ja za sebe ne mislim da sam neka zvezda i da sam išta u životu korisno uradio, osim što sam pomogao nekim ljudima da izbace iz sebe depresiju i neka loša osećanja.

Već godinama imaš stotine redovnih slušalaca, neki od njih su gostovali i u tvojim emisijama.Možeš li da izdvojiš nekoga?

-Devedesetih smo radili emisije jednom ili dvaput nedeljno, i bilo je lakše pripremiti kvalitetan program, i onda je bilo i više entuzijazma nego kad radite svakodnevno...Meni je kontakt sa slušaocima strašno važan, jer od nih dobijam inspiraciju.Od zaista mnogo naših redovnih slušalaca iz tog vremena, izdvojio bi baka Jugu. Na žalost, ova žena je umrla, ali ono što seća na nju je da je ona želela da bude sahranjena sa tranzistorom i posterom B92.To je bila žena sa velikim srcem, bolovala je od nekoliko teških bolesti, ali je do kraja dolazila na B92, i uživala sa nama.

Koliko si vezan za Beograd?

-Nemam apsolutno  nikakav odnos prema Beogradu.Potpuno mi je svejedno, niti ga volim,niti ga ne volim. Čini mi se da je izuzetno interesantan grad za strance, oni se odlično provode. Za mene je samo grad u kojem sam rođen, u kojem živim, i kako stvari stoje, u kojem ću živeti.

Radio emisija "Zakon akcije i reakcije" emituje se jednom nedeljno na mreži prijateljskih FM stanica, a bavi se reakcijama ljudi na hi-tech svet oko nas. Urednik i voditelj ZAIRA: Zoran Modli. Leteći reporter: Vladimir Bubanja. Mailbox emisije: modli@beotel.rs.