Povratak na Zair 2018.

Ponešto iz 923. emisije...

 

Ode aerodrom iz Niša u Niš

.

.

.

POSLEDNJA VEST od pre dosta dana: „Konstantin Veliki“ predat državi na upravljanje. Preneti objekti, zemljište i osnivačka prava.

 

"Skupština Grada Niša donela je danas odluku nakon višečasovnog zasedanja da niški aerodrom 'Konstantin Veliki' bude predat državi na upravljanje, prenosi Beta. Kako Tango Six saznaje, danas su preneti zemljište, objekti i osnivačka prava, dok će predaju sertifikata kasnije izvršiti direktor aerodroma.  Za prenošenje vlasništva glasalo je 43 odbornika, osam je glasalo protiv, dok je jedan bio uzdržan, navodi Beta i dodaje: nekolicina građana i predstavnika Inicijative 'Ne damo niški aerodrom' pokušalo je da uđe u skupštinsku salu, ali su ih predstavnici obezbeđenja i komunalne policije u tome sprečili..."

 

* * *

 

Kakav radostan dan, ptice pevaju aleluja. Hor bezglasnih pevača pod dirigentskom palicom odsutnog dirigenta složno otpevao jednotonsku partituru odsutnog kompozitora u prisustvu odsutne publike. O, baš ste nas iznenadili, mi, naivni, mislili da će aerodrom ostati Nišlijama, c,c,c, kakav obrt. Jasno, aerodrom ostaje i dalje u Nišu, neće se seliti u Beograd - govorite kao i obično. Nema veze što smo mislili da ćete ga, kao nekada Egipćani Abu Simbel, seliti kamen po kamen, svetiljku po svetiljku, avion po avion na LYBE. Hvala na besplatnoj utehi. Sad smo jedan-jedan: uteha bez naknade za aerodrom bez naknade.

 

Pošteno, ha?

 

* * *

 

Ovo je post scriptum nakon goreispisanih rečenica: dok Nišlije zapomažu zbog preuzimanja aerodroma od strane države protiv njihove volje, neki drugi aerodromi (tačnije, preostala dva, Kraljevo i Ponikve kraj Užica) mole državu da ih preuzme. Inače, u Niš avioni sleću. U Kraljevu i na Ponikvama nema ni jednog. Ovde ne važi ono "dok jednom ne omrkne, drugom ne osvane", ovde se samo svako češe tamo gde ga svrbi. A tamo gde svrbi, solidarnosti, naravno, nema.

 

A i što bi je i bilo? - reći će mnogi na to.

 

.

.

 

Eh, ti umetnici

 

by Markus Maki

.

.

Komedijaš Luj Si Kej i njegov učitelj Džordž Karlin objektivno nisu dobri ljudi i pisao sam već o tome, ali za obojicu moram da priznam da se radi o genijalcima. Obojica su duboko nezreli ljudi sa puno psiholoških problema i kao ličnosti vrede malo ili ništa, ali njihov rad je, bez i malo preterivanja, zaista genijalan. Kad kažem genijalan, to ne mislim u onom istrošenom, kolokvijalnom načinu kada se za bilo šta malo iznad proseka zalepi ta etiketa. Ova dvojica su jednostavno suvi genijalci komedije.

 

Kada gledam neke njihove skečeve neprestano se smejem, ali bez i malo prestanka. Ako skeč traje 10 minuta, smejem se 10 minuta, čak iako sam ga gledao 10 puta pre toga i znam svaku reč, svaki gest, svaku grimasu napamet, štaviše, kako koji put gledam, novi detalji koje otkrivam pojačavaju mi potrebu da se smejem na glas, ali u isto vreme osećam kako mi jedna suza stoji na ivici oka, onako na pola puta, nije još dovoljno velika da padne na pod, stoji tako, ali uvek se stvori. Ne, ta suza nije suza osmešnica, već suza tugaljinka. Vrhunac komedije je kada se u čoveku stvori taj dvostruki simultani osećaj, kada se nešto suštinski teško i poražavajuće predstavi na smešan način.

 

Međutim, misterija ljudske psihe je zaista duboka i uvek sam se pitao kako to da neki vrhunski muzičari, slikari, filmadžije, pisci, pa i komedijaši mogu da stvore savršena umetnička dela, a da ih to ne popravi, kako to da su u stanju da potpuno uhvate smisao nečega tako realnog u životu, a da to ne zatvori neki duboki jaz u njima samima, jer oni lično ostaju slabi, prevrtljivi, lažljivi, nasilni, pa čak i otvoreno zli.

 

Ne želim nikoga da uvredim, već sam tu da kažem ono što zaista mislim da je istina, ali najbolja slika za jednog vrhunskog umetnika je da je on genijalna kanalizaciona cev. Te cevi sve znaju o izlučevinama naših ličnih priča i sudbina, ali nisu u stanju da budu bolji od onoga sa čim su u stalnom dodiru. Smrad koji se nakupio u njima ne dozvoljava im da budu bolji od smeđe mase koju svaki dan provode, ali je poznaju bolje nego bilo ko drugi. Upravo zbog toga nikada umetnici nisu promenili svet, niti su ikada ikog odbranili. Uvek su to uradili jednostavni, ali do krajnosti pošteni i jaki ljudi koji su imali jednu, možda dve ideje u glavi, ali su ih sproveli do kraja žrtvujući sve što su imali, pa često i sami sebe. Kroz takve zdrave ljude nije nikada prošla smeđa izlučevina, pa su zato i ostali čisti. Ali su došli par puta u dodir sa genijalnim umetnicima ili filozofima i time se zarazili nekim idejama.

 

Na žalost, i tu je tragedija ovog sveta, uglavnom su ti pravi ljudi bili zadojeni potpuno otrovnim idejama, pa su ginuli za odbranu komunizma, demokratije, teokratije, nacije, itd. A kad odvrtimo film unazad, uvek ćemo videti da je sve počelo od nekog stiha koji je dodirnuo srce, ili od nekog romana koji je ponudio reči koje su zdravi ljudi osećali, ali nisu znali kako da to iskažu. Neka talentovana kanalizaciona cev uvek je uspevala na neobjašnjivo pametan način da učini da se ljudi pobiju iz razloga koji u trenutku krvi igledaju kao pravi, ali se kasnije, kada se glave ohlade, uvek pokažu idiotskim.

 

Često i sami umetnici nisu svesni svog rada. A da jesu, oni bi uspeli i sami sebe da poprave. Nauka je danas objasnila o čemu se radi. Radi se o psihološkom poremećaju mentalnih pregrada. Ljudski um nije jedan um, već, dva i često više njih, gde jedan nije u komunikaciji sa drugima. Zbog toga nije retkost da umetnici otkrivaju tačnu poruku svojih sopstvenih dela tako što čitaju kritike kritičara umetnosti. Dakle jedan od umova umetnika sublimira neku veliku istinu u samog sebe, to preda drugom svom umu koji to genijalno spakuje u neko umetničko delo, dok svesni deo uma to i ne registruje i onda sazna „šta je pisac hteo da kaže“ tek kada pročita članak o sebi. Ali bukvalno tako, bez ikakvog preterivanja i karikiranja.

 

Naravno, to što nauka nešto objašnjava, ne znači i da ih opravdava. Većina tih umetnika ostaju veoma problematične ličnosti zato što ne odlučuju da povežu sve delove uma. Dakle, beže od introspekcije jer im ona zadaje bol. Skoro 100% vrhunskih umetnika ima jedan ili više problema koje vuku od detinjstva. Psihološka ili fizička zlostavljanja, ratne situacije, teška neimaština, gladovanje, ili sa druge strane preterano bogatstvo, raskalašnost, sve na izvolte, odsutstvo bilo kakvog autoriteta u vaspitanju, ili ono najgore od svega, bili su potpuno zanemareni tokom čitavog detinjstva, deca bi radije da ih roditelji mlate, nego da ih potpuno ignorišu. Sve te tragedije se mogu prevazići, ali prvo treba priznati da se ima neki problem, a onda i godinama raditi da se on prevaziđe. Umetnici to ne rade. Kao što pijanstvo ili narkomanija nisu ništa drugo nego primitivan način samolečenja, ili barem smanjivanja simptoma, tako je i kreativno stvaralaštvo pokušaj samolečenja na sofisticiraniji način. Stvaranje je, kod takvih genijalaca, potreba da se smanji unutrašnji pritisak društvene smeđe izlučevine koja mora negde da izađe.

 

Sve ovo do sada je u stvari bio samo uvod u nešto o čemu sam zaista želeo da pišem ovog puta, a to je detaljna kritika jednog važnog Lujevog skeča, ali kako sam već potrošio hiljadarku reči, moram da stanem, nema više mesta za glavnu temu, otegao mi se uvod, ali mi se svideo, pa ću da ga ostavim celog, a skeč ću opisati u sledećem nastavku. Eto, ni sam nisam gospodar sopstvenih misli, ali nekako je dobro ispalo, pa mi žao da bacim.

 

P.S. U opusu svakog umetnika, pa i najvećih, većina toga ne vredi puno, ili je čisto đubre, tako da ako ste se začudili otkud toliko hvale, kad 90% vremena Luj priča o tome kako masturbira i varijacije na tu temu, Luj ima jedan broj skečeva koji će ostati za sva vremena. Radi se o pravim dijamantima. Na žalost, čovek mora da izgubi silno vreme dok ne naiđe na ono pravo, ali kad naiđe …

Radio emisija "Zakon akcije i reakcije" emituje se jednom nedeljno na mreži prijateljskih FM stanica, a bavi se reakcijama ljudi na hi-tech svet oko nas. Urednik i voditelj ZAIRA: Zoran Modli. Leteći reporter: Vladimir Bubanja. Mailbox emisije: modli@beotel.rs.