Povratak na Zair 2018.

Ponešto iz 926. emisije...

Disk-džokej, sa ili bez diplome?

.

Kao što po svom ružno/lepom običaju, kako kad, Fejsbuk ima naviku da vas podseća na ono što ste na današnji dan objavili pre koju godinu (što dobro dođe u trenucima zamrle inspiracije, ali i svakako uvek živahne potrebe da pokažete kako vam je jednom davno pošlo za rukom da budete i pametni), tako se i meni umesto Gospe iz Međugorja prikazalo priviđenje moje objave iz požutelog jula 2016. Dobro mi je došlo ovo diskdžokejsko putešestvije kroz vlastiti život, opisano par godina ranije, dobro mi je došlo da me podseti na nedavnu medijsku halabuku povodom zvanične promocije novog i egzotičnog fakulteta, poslovično Megatrendovog čeda, Fakulteta za disk-džokeje. Bio to zaista fakultet u punom istitucionalnom smislu ili katedra već-čega-bilo, evidentno je da traje četiri godine, ima (valjda) duplo više semestara i košta hiljadu i po eu apoena po godini.

E sad, ako mislite da ću se i ja pridružiti horu malicioznih komentatora najnovije ideje gos’n Miće Jovanovića, istih onih koji već godinama kao fol zatvaraju prozor automobila dok voze pokraj Megatrenda, e da im neko slučajno ne bi ubacio diplomu kroz prozor (mada žarko priželjkuju da im se baš to i dogodi!) - varate se. Sećam se dobro vremena kada su iskusni novinarski vukovi govorili kako nema škole koja će od novinara napraviti dobrog novinara. Novinar se postaje samopregornim prinošenjem bureka i jogurta vukovima-mentorima, od kojih godinama kraduckaš znanje i samotnjački samouko gradiš vlastiti novinarski lik. Danas teško da će vas ijedna redakcija zaposliti bez završenog fakulteta za novinare, kako god da se ta škola zove.

Svaki olinjali disk-džokej reći će vam da se disk-džokej postaje isključivo samopregornim slušanjem muzike i učenjem na vlastitim greškama i iskustvu. Za razliku od (mrzim to, ali moram da izgovorim) “mog vremena”, danas je profesija disk-džokeja odavno u nomenklaturi priznatih zanimanja. Pa kad je već priznata kao zanimanje, zašto onda ne bi postojala i visoka škola za takvo zanimanje, a ne samo sezonski kursevi po raznim “rok akademijama”? E zato mi je ideja o Fakultetu za disk-džokeje u neku ruku i vizionarska, pa nemam snage da je dočekujem na nož i na lakat. Hrabrost je ponekad posledica ludosti, ponekad posledica zdravog rasuđivanja, a ponekad srećnih okolnosti. Zato bih radije sačekao prve diplome umesto da seciram prve utiske.

Profesija disk-džokeja nije uvek za sprdanje. U ovom životu danas od svega možete načiniti nauku. Samo ako umete. Pa, da vidimo...

* * *

.

Tošiba naših života

.

Što bih se ja iznebuha raspričao baš o Tošibi? Niti je naručila, nit' me plaća za ovo malo teksta. Ali porudžbina je ipak tu. Više je, u stvari, molba mojih prijatelja i medijskih kolega Stefana i Momira da za njihovu sve bolju i upeglaniju TV emisiju "Sajber" pripremim vlastitu ispovest inspirisanu Tošibom. U novom tematskom izdanju "Sajbera" glavna i jedina junakinja je upravo ova stara dama. Tako se. eto, i zacaklila...

.
...Tošiba naših života

.
U mom privatnom svetu entertejmenta - ili, što bi Japanci rekli, zabave - obeleženom u pradavna vremena češkim "suprafonom" i "smaragdom", potom zagrebačkim RIZ-om i niškim RR-om, nakon toga holandskim "filipsom" i dojče "telefunkenom", da bi na izmaku sedamdesetih bili istisnuti japanskim "minijaturnim kanisterima u koje može da stane 20 litara" zvanim Soni, Sanio, Panasonik i Aiva, ime Tošiba delovalo mi je nekako, čak i za Japan, preegzotično. Tošiba je moglo da bude imaginarno ostrvce u sred Pacifika, ugašeni vulkan sa Hokaida, vrsta trešnjinog drveta ili ko
sooka lepotica, ali ne Ćo-Ćo-San, već baš Tošiba. Moglo je da bude tako, ali sam znao da nije.

Činilo se da je lakše doći do bilo kog Sonija ili Panasonika nego se dočepati Tošibe. Ponekad i previše lako, posebno na vršačkom buvljaku iz osamdesetih, u doba kada sam radio kao instruktor letenja u Jatovoj Pilotskoj školi. Tada i tamo mogli ste kupiti gedžete koji se u ono vreme nisu zvali gedžeti. Svi nazovi gedžeti tog doba umeli su samo jedno: da budu tranzistorski radio-prijemnici. Zato su brendovi maštovito lažirani, pa ste se obavezno nasankavali na hiper-povoljnu kupovinu Sonija, a kod kuće utvrdili da ste kupili Sanija; na pobedonosno iscenjkanom Panasoniku nakon pažljivijeg iščitavanja utvrdili biste da piše Panasoanik... Oči vide ono što duša želi, a ne ono što razum govori.

Ne pamtim da je neko lažirao Tošibu i pretvorio je u Tušibu, Tošubu ili Tošabu. Valjda je od rođenja bila poštovana zato što ponudu elektro-zabave nikada nije širila nadole, u onaj rasplinuti mejnstrim jeftine elektronike, već uvek počinjala odnekle, a ne sa dna... mada je u biznisu i itekako umela da ga zagrebe. Ali biznis je jedno, a haj-tek standardi nešto sasvim deseto.

Moja Tošiba iskustva nataložila su se u nekoliko slojeva. Počela su s baterijama, nastavila sa laptopovima (neki ih, doduše, množe "laptopima", ali pošto meni topovi (po artiljerijskoj grama-tradiciji) i dalje savršeno pašu, "tope" u pluralu nema šanse da usvojim!), obogatila se na hard diskovima (još me nijedan nije izdao), a krunisala televizorskim dinastijama, među kojima sam bolje upoznao samo one od 24 i 32 inča.

Bože, kad su mali tako dobri, kakvi li su tek oni veliki?

Ne smem ni da pomislim. Ako pomislim na četrdeseticu, pedeseticu ili, nedajbože, na stotku, moj se život iz sužene konfiguracije te-vea postavljenog uz bliži sobni zid pretvara u predimenzionirani dijagonalni raspored svega i svačega, raspored koji zahteva ili pretbumbaciju celokupnog nameštaja ili zamenu manjeg stana za veći!

Isplatili se to raditi zbog jednog običnog televizora? Napaljeni Tošiba-fan u meni govori: da, da, da! Razumni Tošiba-poštovalac kaže: nema potrebe. Jer, čak i kad je malo, To-Šiba-k'o-ludo.

Radio emisija "Zakon akcije i reakcije" emituje se jednom nedeljno na mreži prijateljskih FM stanica, a bavi se reakcijama ljudi na hi-tech svet oko nas. Urednik i voditelj ZAIRA: Zoran Modli. Leteći reporter: Vladimir Bubanja. Mailbox emisije: modli@beotel.rs.