Povratak na Zair 2018.

Ponešto iz 934. emisije...

Zamisli život ako ga nemaš, drugi put

.

 

Ovako efektan manevar džinovskog kruzera teško da ćete videti negde na Južnoj Moravi, na Savi s Kalemegdana ili na sinjem Dunavu sa Žeželjevog mosta. Ali ga je video Miroslav Olenjin. U redu, možda još i par stotina Australijanaca i poneki srećnik među našim doseljenicima koji se zatekao na vidikovcu s kog je mogao da uporedi Titanik na steroidima sa plovidbenim performansama sidnejske Opere.

Miroslav Olenjin je i načinio ovu fotografiju. Pogodili ste, to je onaj Olenjin koji živi u Australiji u koju se davno odselio. Znači na vreme. U jednoj od februarskih objava, pod naslovom "Zamisli život ako ga nemaš", spominjao sam ga toliko da je posle štucao nedelju dana. U pozitivi, naravno. Povod je bila njegova, kako on kaže, zlobnija internet-persona poznata kao 'vudu-lenjin' i njegov internet iskaz tzv 'otvorenog koda' :-)

Napisao sam, između ostalog, da je sredio život, kaže da mu je super. Na Fejsu ima dosta pratilaca, ali ga većina mrzi zato što mu je tamo dobro. Ljudi mrze one kojima je dobro. U reakcijama prepunih znakova uzvika i trotačaka urlaju, nude svoje teorije, kunu i zabranjuju mu da komentariše Srbiju i SRBSTVO, ali kako da mu zabrane? Uzvičnicima? Oni što besne uspevaju nekako da se prehrane nacional-patriotizmom s primesom Putina, ali im u ishrani nedostaje sastojak zvani spoznaja. Ne veruju sitom zato što su gladni, ali znaju li čega? Olenjin, rekao bih, zna: istinitih informacija o svetu u kojem svi živimo. Ali oni ih ne žele. Gladni su sreće, ali misle da je ona negde tamo, uvek rezervisana za nekog drugog. Olenjin živi daleko, a kao da je ovde. Ne poznajem ga, a kao da se znamo odvajkada. Pristaje na dijalog (odakle li mu samo toliko vremena, u kapitalizmu mora i da se radi?), ali samo sa autorima suvislih komentara. Preko onih drugih mirno prelazi zato što uvek postoji neko ko će da im aplaudira... I, da - još nikada nisam video da je upotrebio znak uzvika.

Dakle, Olenjin je normalan čovek koji normalno živi i logično rezonuje. Zato sam sa malim zakašnjenjem - koje je ipak ništa prema večnosti - odlučio da prenesem njegovo pismo ne toliko zbog njegove zahvale (i ja to isto činim kada me neko pomiluje po glavi), koliko zbog sočnog autobiografskog iskaza, delom i ispovesti. Evo ga u celosti, sa popisom svih tačaka i zapeta, ali ne i uzvičnika :-) :

"...Sad kad me je Zoki nakitio i 'stavio u izlog' osećam se obavezan da kažem dve-tri o sebi. Ukratko, a i nema tu mnogo više, rođen sam 1972. u Beogradu a 2003. zapalio za Australiju. Avionsku kartu sam kupio u Kneza Miloša upravo na dan kad su ubili Đinđića. Ne da to ima neke veze, samo kažem.

Po zanimanju sam programer te otuda, kako je i Zoki primetio, imam vremena i mogućnosti da sedim na netu. Dosta koristim i mobilni. Život je ušao u onu fazu kad je već sve sređeno i obavljeno pa i nema nekog pametnijeg posla. Oženjen sam, imam četvoro dece, radim, kupili smo kuću, auto i sve ostalo, tako da se sad sve svodi na otplaćivanje kredita i pomaganje deci oko domaćeg.

Moje Internet perverzije... Zoki je dosta toga već objasnio. Jeste, provokacija je majka Internet komunikacija. Možda način kako komuniciram sa ljudima preko neta ima sličnosti s načinom kako jedem krabe. Krabe mnogo volim i verujem da je kraba iz Moreton Baya spremljena u singapurskom sosu sama po sebi dovoljan razlog da se čovek iseli u Australiju. Dakle, način kako se jede kraba je da se nađe pravo mesto i nož zarije u procep između ljuski oklopa, pravo u meko meso. Sirotu krabu to naravno ne boli pošto je već skuvana. To je jedini način da se kraba otvori i uživa u njenom slatkom mesu jer je inače oklop suviše tvrd da se seče nožem.

Sve ovo opet ima veze sa nekim mojim širim filozofskim pogledom na svet koji sam krstio "dijalektički nadrealizam", o kojem je podrobno pisala moja zlobnija Internet persona poznata kao "vudu-lenjin", tamo na Serbian Cafeu, dok je taj sajt još valjao. Pripadam tzv. propaloj generaciji završne faze jugoslovenskog socijalizma. Nas decu su ubeđivali u stvari u koje ni sami više nisu verovali. Onda smo stasali, 18, 19 godina, mladi ljudi puni ambicija, a šta smo dobili? Zemlju koja se raspadala na naše oči. Nemamo li pravo da se osećamo izdani?

Od mojih sagovornika na Fejsbuku često ćete čuti da "pljujem po zemlji u kojoj sam se rodio". Misle pri tom na Srbiju. Ja im u interesu tačnosti kažem da sam se rodio u Jugoslaviji, koja je bila i dobra i loša ali u svakom slučaju jedna drugačija zemlja od ovih danas. Mi smo generacija koja je mogla mnogo bolje ali joj nije bilo dato. To sigurno važi i za mene. Sad smo tu gde smo. Ja u Australiji, vi ko zna gde, ali imamo ovaj Fejsbuk da nas drži zajedno. Čitamo se i dalje. Naravno, svi koji su zainteresovani da se povežu sa mnom na Fejsu više su nego dobrodošli.

Pozdrav iz Adelaide! (uskličnik)"

Reklo bi se, normalan čovek koji normalno živi i logično rezonuje. Evo i para citata: "Pijem, pušim, jedem masno, ne idem kod lekara. Rak. Kriv je osiromašeni uranijum." Zatim: "700.000 ljudi, ili 10% stanovništva Srbije su članovi SNS. O čemu dalje da pričamo?" Ili: "Jedan bi da se buni, deset bi da ga izda. Stotina samo ćuti i čeka da se stvari razreše u njihovu korist, a oni da ne mrdnu prstom. Hiljadu baš briga za sve. Milion i nema pojma šta se dešava. Zato bi onaj jedan, ako je pametan, trebalo da se pokupi i ode kući na pileću supicu i kolače." Onda: "Nije što su oni pametni, nego što smo mi glupi." Pa ovo: "Da bismo nekoga poštovali moramo prvo da ga ubijemo."

* * *

Da sad i ja postavim par pitanja na kraju: čak i ako vam pođe za rukom da u Srbiji ostanete normalni, da li ćete normalno živeti? Ako i poživite normalno, šta je sa logikom? Nije logično biti normalan, normalno je biti nenormalan, nenormalno je biti logičan, koliko god da je nelogično živeti normalno, a normalno živeti nenormalno.

Logično.

.

Potraga za "JAT novinama" iz devedesetih

.

 

Ovo je "nemoguća misija" za mog kolegu iz JAT-a. Bar on tako misli.

Za mene nije.

Za razliku od njega, ja sam na društvenim mrežama, pa imam kome da se obratim. Za razliku od mene, on nije, ali ima mene, pa vam se ja obraćam umesto njega. Nije navalentan tip, te je požurio da mi kaže kako "...u principu ne voli da gnjavi prijatelje kojekakvim glupostima, ali u situaciji kada ni sam ne zna kako da reši neki problem, prosto je primoran da traži pomoć..." Ne brinite, nije ništa dramatično. Stvar je čisto od, hm, istorijskog značaja.

Dakle, dok je kao novinar i urednik radio u Medija centru JAT-a, moj prijatelj je sebi postavio zadatak da čuva i na stranu ostavlja za buduća pokolenja kompletnu dokumentaciju Jatovog centra za medije i propagandu, pre svega njihova štampana izdanja, a to su bile "JAT novine", Jatova "Revija", namenske publikacije i redovi letenja.

Naravno, devedestih godina sve je poremećeno. Zasluge za to imao je poveliki broj "remetilačkih faktora": ekonomske sankcije, neredovno izlaženje nekih izdanja i, ponajviše, česte i nasilne seobe Medija centra u kojem je radio - iz Poslovnog centra u Bulevaru umetnosti u Dom omladine, iz Doma omladine u hotel "Slaviju", iz "Slavije" ponovo u Poslovni centar, odatle u tzv. "crvenu zgradu" na aerodromu, pa u zgradu Jatovog Školskog centra... a sve to u ciglih 15 godina!  Sve te seobe Jatovih novinara nisu bile ni lepe, ni lake: sami su pakovali ono najosnovnije i nosili sa sobom, sve ostalo je bilo prepušteno špediterima i službama koje su nalagale te selidbe. Da bi priča bila još zapetljanija, moj prijatelj je neko vreme bio čak i izopšten iz rada Jatovih informativnih glasila, pa nije ni imao uvid u to kako se (i da li se uopšte) deponuju ta izdanja, pre svih "Jatove novine".

"Verovao sam da su tadašnji urednici vodili računa o publikacijama koje su uređivali," kaže mi. "Ispostavilo se da su mislili kako to nije njihov posao, već da to verovatno radi neko drugi." Tako je deo dokumentacije izgubljen, a deo uništen. Publicista i JAT-ov istoričar Jovo Simišić (jer o njemu je ovde reč) to je shvatio davno, ali je već bilo kasno. Potajno je verovao da je ponešto od štampanih artefakata sačuvano u Muzeju vazduhoplovstva. Pretpostavka pogrešna.

Tako sada pokušava da prikupi ono što se još može. Za početak je uradio inventar svih sačuvanih primeraka "Jatovih novina" i utvrdio da mu nedostaje nekoliko desetina izdanja izašlih između 1991. do 1999. godine. Eto prilike za bivše"jatovce" da pomognu Jovi Simišiću da kompletira kolekciju ovih novina - naravno, pod uslovom da ponešto od toga imaju sačuvano u nekom od skrivenih budžaka...

E sad, ako neko uz to bude i dodatno ljubazan, pa kao bonus informaciju otkrije i identitet našeg kolege koji se na ovoj fotografiji iz davnašnjih "Jatovih novina" oprašta od svog aviona, definitivno će imati doživotnu zahvalnost mog prijatelja Jove Simišića!

Drage kolege i za nijansu draže koleginice, slobodno se javite na Jovinu mejl adresu i pokušajte da ga obradujete: simisicj@gmail.com. Moja zahvalnica u njegovo ime...

Radio emisija "Zakon akcije i reakcije" emituje se jednom nedeljno na mreži prijateljskih FM stanica, a bavi se reakcijama ljudi na hi-tech svet oko nas. Urednik i voditelj ZAIRA: Zoran Modli. Leteći reporter: Vladimir Bubanja. Mailbox emisije: modli@beotel.rs.