Povratak na Zair 2018.

Ponešto iz 940. emisije...

Smrtnici o besmrtnosti

.

.

Kao kakva zadušna baba, uživam da se promuvam po statusima svojih prijatelja, a onda da prenosim tračeve dalje. Naletim pre nekoliko dana na objavu mog poznanika, inače lekara i pobornika dugog i zdravog života, Milana Popovića, koji javlja da su "naučnici u nedavnoj studiji sprovedenoj u Americi otkrili da gen Serpine1 ima vodeću ulogu u starenju kod životinja i ljudi. Ljudi koji su imali retku mutaciju ovog gena (hromozom 7) živeli su u proseku deset godina duže od ostatka populacije. Gen Serpine1 odgovoran je za sintezu proteina PAI-1 (Plazminogen aktivator inhibitor 1) koji ubrzano dovodi do starenja ćelija, tkiva i organa. U toku su klinička ispitivanja na ljudima sa ciljem da se putem mutacije Serpine1 gena smanji produkcija PAI-1 i time značajno uspori tok starenja i značajno produži život ljudi."

Toliko.

Komentari odmah krenu. Prvi komentar je bio: "Hmmm... i gde to vodi? Šta ako se život produži na 200, a što da ne - onda i na 300 godina? Ili ako, nedajbože, postanemo besmrtni? Šta je cilj igre?" Na ovo ničim izazvano zavereničko pitanje autor Milan Popović imao je jednostavan odgovor: "Besmrtnost, bar meni! Puno volim život."

Pametno.

Siguran sam da će višestruko produžen ljudski vek, nekoliko stotina godina ili čak i duže, smanjiti frustraciju, anksioznost i različite vidove depresije izazvane spoznajom o kratkoći perioda zdravlja, mentalne i fizičke snage. Deviza “hoću sve, sad i odmah” postaće suvišna zahvaljujući saznanju da za sve obaveze i planove vremena imate na pretek... Ovo su tek sporadični, mada pozitivni efekti. Međutim, dug ljudski vek neobično je važan za suštinski bitna istraživanja na duge staze, kao što je, recimo, istraživanje svemira ili naseljavanje drugih svetova.

Koliko god Ajnštajnova dilatacija vremena bila zgodna za kosmonauta koji, leteći brzinama bliskim svetlosnoj, neuporedivo sporije stari u odnosu na ekipu sa Zemlje koja ga je poslala u svemir, ipak je porazno saznanje da niko od onih koji su ga ispratili na daleki put neće biti živ kada se ovaj vrati. Pa zar ne bi bilo lepo da i mi, koji smo ostali na Zemlji, doživimo trenutak njegovog povratka i iz prve ruke saznamo kako mu je bilo? San, ili još bolje, MOGUĆNOST neograničenog života svakako je realnost. Nerealna realnost za ovu generacijue, ali realna za generacije koje dolaze.

"E, moj Zoki," uzdiše na to onaj komentator-zaverenik, "da je Bog želeo da budemo besmrtni, ugradio bi nam gen za besmrtnost, a ne ovaj o kojem doca Milan priča. Uostalom, zamisli koliko bi godina morao da radiš do penzije?"

Ha, zar je problem raditi? Suština našeg postojanja i jeste u radu, a ne u penziji - koja je, uzgred, samo administrativna kategorija, nikako ne i alibi za lenstvovanje. Ne znam šta tvoj Bog ugrađuje, ali ako već ima radionicu, onda u njoj sigurno drži i rezervne delove!

Diskusija smrtnika o besmrtnosti se nastavlja.

.

* * *

.

Nije mu ništa, a nama?

.

.

Ni nama. Još nisam bio u Domu sindikata od kada je postao Kombank dvorana. Dvadesetog oktobra oprezno sam ušao u preuređeni hol i s radošću utvrdio da se u njemu i dalje dobro snalazim. Mudro sam uočio poziciju blagajne, u čemu mi je verovatno pomogao džinovski svetleći natpis BLAGAJNA.

Na blagajni se prodaju kole, slatkiši i kokice koje devojčica (koja se pohvalila da ima moju "Pilotsku knjigu", a nije pilot) lopatom tovari u prugaste kartonske kontejnere hektolitarske zapremine. Mislim da kokice potpomaže biološki opstanak gledalaca "Milje 22", "Zoi", "Prvog čoveka na Mesecu", "Venoma", "Džonija Ingliša" i, u mom slučaju, stand up komedije Darka Mitrovića "Nije mi ništa!" Sve to u ukupno šest sala, od kojih je tek jedna deklarisana kao Velika. Ta velika ima 1600 sedišta, a ostale u proseku onoliko koliko dobijete kad 1600 podelite sa šest.

Darko Mitrović će izaći ogoljeno sam na scenu one Velike idućeg meseca. Jedva čekam. Sinoć je bio u maloj, onoj šestoj, s rednim brojem 6. Smatram to tek probom za Veliku. Mada, kada vam kažu mala, učini vam se da je veća nego što treba, naročito dok čekate da uđete. Kapacitet od 260 sedišta odgovara lepo popunjenom džambo-džetu. A i osećali smo se kao da smo na aerodromu. Nagurali su nas u omanju čekaonicu pred ulazom u dvoranu, ne otvarajući vrata sve do 21.05. Tipična slika sa aerodromskog gejta dok čekate da vas puste u avion. Dobro, bar nije bilo rentgena.

Tako smo kasnili već u poletanju.

Ali zato je posle sve išlo munjevito, kao i na radiju u "Mentalnom razgibavanju". Ne baš kao, jer ovde je postojao scenario. Tako mora, ako nećete da ličite na ofucane pripovedače viceva koje nam par "Ha-Ha" kanala potura kao stand up komičare. Dare je stravično ozbiljno shvatio svoj neozbiljni posao i neviđeno hrabro ga iz klupskog ambijenta preneo u mrak stroge dvorane s plišanim sedištima, obasjan samo jednim topom, ispred bioskopskog ekrana posutog zvezdama na tamno plavom nebu. Na samom startu ga je u petu brzinu odmah ubacio "otvarač" (srpski: opener) Igor Brakus genijalnim komemorativnim traktatom koji je spremio za Darkovu sahranu, pa je za ovu priliku morao donekle da ga prepravi. :-)

Sve ostalo je legenda.

Čini mi se da je ova floskularna (ali i istinita!) rečenica zgodna da bar nekako završim ovu objavu, tek da vam se u Fejsbuk inkarnaciji ovog teksta, umesto bezazlenog SEE MORE ne bi pojavilo ono užasavajuće CONTINUE READING, kao najava nepodnošljivo dugačkog posta! Ali ne brinite, mislim da je u najavi i nastavak.

Radio emisija "Zakon akcije i reakcije" emituje se jednom nedeljno na mreži prijateljskih FM stanica, a bavi se reakcijama ljudi na hi-tech svet oko nas. Urednik i voditelj ZAIRA: Zoran Modli. Leteći reporter: Vladimir Bubanja. Mailbox emisije: modli@beotel.rs.