Povratak na Zair 2018.

Ponešto iz 946. emisije...

Kad je pušenje bilo zdravo...

.

.

Ove dve fotografije istorijski su značajne iz dva razloga: prva dokazuje da su ljudi još onda, a reč je o 1990. godini, umeli da rade selfije ne znajući da se tako zovu, a čak su bili sposobni da ih snime i u letu, s fotoaparatom u ruci izbačenoj kroz otvoreni prozor aviona - što na prvoj slici dokazuje moj drug i čuveni umetnik-fotograf Bane Strugar! Znam šta mislite, ali grešite - to nije onaj što leti balonom i zove se Dragoljub Zamurović, ovaj je leteo samo avionom, izričito je zahtevao da mu ja budem pilot i zove se Branislav Strugar.

Druga važna stvar: u to vreme bilo je opšte poznato da je pušenje zdravo, naročito sa muštiklom, i da ga treba primenjivati u svakoj prilici, a naročito u kokpitu malih aviona poput ove Cesna 172, kojom smo obilazili Srbiju i za potrebe budućih luksuznih monografija snimali iz vazduha srpske manastire...

Divan posao: letiš na dvadesetak metara iznad manastirskih zidina, sa širom otvorenim prozorima (pleksiglas, naime, beznadežno muti snimak), vetar bije i raznosi papire po kokpitu, flaps na krilima izvučeš do kraja na 40 stepeni i, gutajući pljuvačku, održavaš avion na najminimalnijoj mogućoj (kritičnoj, brale!) brzini od 40 čvorova, sve sa urlajućim motorom na punom gasu kako "cesna" ne bi ostala bez uzgona i pala na krilo! To je tzv. "drugi režim" leta koji ponekad praktikujete na velikom putničkom avionu kada se na minimalnoj brzini "dovlačite" do kratke piste sa visiko podignutim nosom. Sa malim klipnim aviončićem to nipošto nije za preporuku (jednom ću vam i objasniti zašto).

Međutim, Strugaru je pitanje života i smrti da snima na što manjim brzinama, jer od munjevitog brišućeg preleta definitivno niko, pa ni on, ne bi imao nikakve vajde. Znao je da ću mu ja to omogućiti i zato smo uvek bili u tandemu. I ranijih godina, kada je avion iznajmljivao na beogradskomj sportskom aerodromu Lisičji Jarak, ali i ovog puta, na "cesni" pozajmljenoj od JAT-ove pilotske akademije iz Vršca.

Danas sve to može lagodno i jeftino da se uradi dronom. Ali kakvo zadovoljstvo od toga, osim uspelih slika? Niti će vas produvati promaja u kokpitu, niti ćete ogluveti od buke motora zbog otvorenih prozora, a najmanje će vas utešiti saznanje da u toj veličanstvenoj halabuci čak ni običnu cigaretu ne možete da zapalite!

Doduše, pušenje odavno više nije zdravo, pa, ako hoćete da vas gledaju kao Igoove "Jadnike" i prezrivo zaobilaze dok, drhteći od hladnoće pod nadstrešnicom neke kapije, povlačite dim - onda, slobodno. Uostalom, pa šta - za slobodu smo se i borili. I izborili... uglavnom kroz neke od ovih drevnih slika, totalno nestvarnih u moru novih sloboda...

.

* * *

.

Karavele, karavele, donesi nam karamele!

.

.

"Zorane, pre neki dan čujem priču kako su neke starije kolege-novinari iz 'Ekspresa', tamo negde 1970-1971, leteli avionom DC-3 iz Beograda za Prištinu", piše mi moj dugogodišnji Fejsbuk, a i ovako prijatelj, Kamenko Pajić. "Iskreno", nastavlja on, "iznenadio sam se da je DC-3 tada još uvek leteo. Ovo mi se čini baš interesantnom temom. Uzgred, sećam se i vremena kada sam imao 5-6 godina, znam da su tada letele 'karavele', a mi deca bili smo ubeđeni da je svaki avion koji ostavlja trag na nebu 'karavela', pa smo pevali: 'Karavele, karavele, donesi nam karamele!' Pa sad, ako imaš vremena, lepo bi bilo čuti priču o DC-3 kod nas, inače meni, kao ne-avijatičaru, jednom od najlepših aviona."

I nije bez razloga, Kameni. Bio je prvi, najuspešniji, najproizvođeniji i najvoljeniji transportni avion svih vremena. Da li će mu štancovanje kloniranih "erbasova" jednog dana oduzeti tu titulu stoji kao izazov bliske budućnosti. U dalekoj prošlosti, JAT je 1947. godine, kao državno preduzeće Jugoslovenski aerotransport, od UNRRE nabavio prve avione DC-3, u stvari prepravljene vojne transportere C-47, sa 21 putničkim sedištem. Do kraja 1948. godine primio ih je ukupno jedanaest. Istovremeno sa JAT-om, osnovano je i mešovito "Jugoslovensko-sovjetsko preduzeće za civilni saobraćaj", JUSTA, sa 12 aviona Li-2, sovjetskom verzijom DC-3.

Onda sam se ja rodio, pa su pukli odnosi sa Staljinom.

Zatim je pukla JUSTA, a broj DC-3 flote poskočio je sa desetak na dvadesetak aviona! Letelo se malo s benzinom, malo bez benzina (poratna kriza s gorivom). Kada se stvar malo sredila, 1954. godine prispeli su prvi moderni avioni za srednje linije "konver". Tri godine kasnije pridodata su im modernija braća sa 52 sedišta, "konver Metropolitan". "Konveri" su se zadržali u JAT-u do sredine sedamdesetih, doba kada su uveliko zviždali (ali i bukvalno!) fensi-mlaznjaci: najpre "karavele" od 1963, zatim DC-9 od 1969, i konačno boing 727 od 1973. godine.

Dakle, Kameni druže, teško da su tvoje starije kolege na početku sedamdesetih letele za Prištinu sa DC-3. Taj nekadašnji ratni heroj više nije bio zanimljiv za komercijalni saobraćaj. Deo drevne flote se neko vreme iskazivao na kargo i poštanskim zadacima. Ali, godinicu za godinom, jedan za drugim su lagano posustajali i odlazili u rashod. Ostao je samo jedan usamljenik, poslednji iz prve JAT-ove flote: leteo je za SUKL, Saveznu upravu za kontrolu letenja, kalibrišući navigacionu opremu za instrumentalne prilaze na aerodromima širom ondašnje Jugoslavije. Penzionisan je 1986. Avion za koji tvoje kolege misle da je bio DC3 mogao je da bude samo Convair CV-340, i sam klipni dvomotorac, nešto veći od DC3 i, za razliku od ovog koji je imao repni točak, avion sa stajnim trapom tipa "tricikl" (dakle, s nosnim točkom).

* * *

Kameni, neodoljiva je pesmica koju ste pevali kao deca, "karavele, karavele, donesi nam karamele!" Naša je bila "avione, avione, baci nam bonbone". U mom detinjstvu, prašnjavu ulicu u industrijskoj zoni Zemuna gde sam se rodio, nadletali su jedino bučni lovci za čijim su komandama sedeli probni piloti komšijske fabrike aviona "Ikarus", i to samo u brišucim letovima. Nikada ni jedna bonbona nije pala sa neba u našu ulicu, jer nebo se iz moje ulice nije ni videlo.

Fabrička pista, istovremeno i pista starog zemunskog aerodroma, pružala se na potezu uz koji je danas poređano bar desetak GSP-ovih autobuskih stanica - od starog Merkatora, pa sve do Airport Cytija! Veliki je to aerodrom bio, bila je velika i fabrika, fabrika od koje je danas ostalo samo stilizovano pročelje Upravne zgrade, tamo, blizu "Megatrenda". Tako je najstarija i najslavnija zgrada Novog Beograda ostala samo polovično sačuvana kulisa legendarnog vremena sahranjenog u podzemnim garažama novokomponovanih investitora.

Ne znaju oni ništa o našim bonbonama i karamelama.

Radio emisija "Zakon akcije i reakcije" emituje se jednom nedeljno na mreži prijateljskih FM stanica, a bavi se reakcijama ljudi na hi-tech svet oko nas. Urednik i voditelj ZAIRA: Zoran Modli. Leteći reporter: Vladimir Bubanja. Mailbox emisije: modli@beotel.rs.