Povratak na Zair 2019.

Ponešto iz 950. emisije...

Novogodišnji puć!

.

.

Nije puč, nije vojni udar, već zaista "puć". U lavini veselja, u potocima želja i opravdane euforije, iz mog novogodišnjeg vulkana čućete tek jedva čujno "puć!" Puć - i ništa više. Mada... zašto i ja ne bih uz dobru ritam sekciju skakutao kao svaki normalan epileptični kengur, ubacivao goruće petarde pod poklopce kanalizacije, grlio polupijance neznance po gradskim ulicama i ljuljao se u ritmu s Bajagom i talasajućim refrenom himne "All you need is love"?

Teško pitanje.

Više i ne pamtim dan kada sam Novu godinu dočekao u društvu većem od dvoje. Mislim da je to počelo još pre moje četrdesete. Odjednom me prošla volja za gužvom, neartikulisanim dranjem, smehom do restoranskih plafona i nazad, đuskom do dva posle ponoći ili do prvog boljeg filma na teveu i sladunjavim 123Greetings.com čestitkama. Novu godinu posmatram pragmatično astronomski - kao još jedan neizbežan datum u rotaciji Zemlje oko Sunca i oko same sebe.

Od tada je dočekujem udvoje, onako istiha, najobičnije, isto onako kao što i prethodna 364 dana dočekujem ponoć, jer nikad i ne ležem pre ponoći. Ponekad poželim da promenim tog podstanara u glavi, ali ne vredi, baš ništa me ne vuče ka prazničnim euforijama.

Ima za to raznoraznih razloga, verujem, a spopadnu me baš kad treba da se luduje... U trenu počnem da saosećam sa ljudima koji se Novoj godini ne vesele. Sa razočaranima. Sa prevarenima. Sa usamljenima. Neki su sami jer ne mogu da se nose sa masom, neki su sami jer im je srce prazno, nekima je srce puno, ali je prazna duša, neki meni bliski ljudi su odjednom ostali sami jer su izgubili voljeno biće onda kada im je bilo najpotrebnije, pa im je ovaj praznik od tog časa pa do kraja života samo crno slovo tuge u kalendaru.

Neki ljudi su sami jer su jednostavno sami.

Proradi mi to prokleto saosećanje sa onima kojima nije do veselja, ko za inat, baš onda kada svi očekuju da poskočim i povedem društvo u avanturu radovanja.

I tako, eto, godinama svaku novu Novu dočekujem istiha i udvoje. Posle ponoći postanemo trio - nas dvoje, plus ta još neoverena godina u zapečaćenoj ambalaži.

I da znate, nisam imao nameru da mračim. Jasno je, koliko ljudi toliko je i Novih godina, koliko ljudi toliko je i sreće, koliko ljudi toliko je i tuge. Zato vama želim da ne obraćate pažnju na mene, već da uspešno načinite i tih novih 365 koraka, ma kuda da vode..

.

* * *

.

Ispovesti...

.

Susret sa pilotom iz "džamba" u zvezdanoj noći

Najpre bih želeo da vas podsetim na priču koja je prethodila podužem razgovoru iz prošle emisije. Radilo se o džambo-džetu koji je jedne davne zvezdane noći protutnjao iznad Srbije na deset i po hiljada metara. U njegovom kokpitu sedeo je mladi pilot koji je prvi put iz vazduha gledao zemlju koju je napustio pre više godina. To pismo sam čuvao bezmalo dve decenije i razmotao ga u jednoj od proteklih emisija na http://modli.rs/zair/zair2018/Emisija%20941.html.

Pilot se zove Aleksandar Jovanović. U vremenu izbledele 2000. godine bio je još na početku karijere. Decenije ranije otisnuo se u zapadnu Evropu da nauči da leti, ali i potraži hleb. Uspeo je i u jednom i u drugom. Prvo je leteo na avionu ATR-72. Zatim je dobio posao u luksemburškoj kompaniji "Cargolux" kao kopilot na džambo-džetu, tj. Boeingu 747-400.

Pismo koje mi je poslao te martovske noći 2000. godine čuli ste u emisiji, a možete ga i pročitati na linku koji sam ponudio nekoliko redova iznad.

 

Ponovni susret sa Aleksandrom imao sam krajem godine u Beogradu. Dosta se od one davne noći promenilo u njegovom životu. Zato je zanimljivo čuti njegovu životnu priču koju je slikovito dočarao slušaocima moje emisije. Jednako uzbudljivo koliko je uzbudljivo bilo i ono pismo s početka karijere na Boeingu 747-400 (po meni, jednom od najlepših putničkih i transportnih aviona uopšte napravljenih do sada).

Ovo je idealna prilika da vas podsetim na neke od fotografija koje je Aleksandar načinio ranijih godina, potom da mojom kamerom zabeležim naše prvo druženje uživo, kao i da nešto od svega što ste mogli čuti u prošlom ZAIRU, poslednjem u 2018. godini, u vidu odlomaka istrgnutih iz našeg razgovora pročitate i na ovom mestu.

* * *

Šta se u tvom životu događalo proteklih 18 godina?

Osam godina bio sam kopilot, sve do 2007. U istoj kompaniji, a to je Cargolux, letim dvadeset godina, a već jedanaest godina sam kapetan. Mislim da sam za tih jedanaest godina, bar kad je reč o kilometraži, već jedanaest puta leteo do Meseca i nazad!

Kako je izgledao početak tvoje imigrantske priče?

Zemlju sam napustio kao 23-godišnjak, posle martovskih demonstracija 1991. Deda mi je dao hiljadu nemačkih maraka kad sam krenuo autobusom za Hanover, praktično u prazno, kod najboljeg školskog druga, ne znajući ni reč nemačkog. Pomalo sam nabadao neki "indijanski" engleski, uglavnom svirajući gitaru. U školi sam učio francuski koji kasnije uopšte nisam praktikovao, a eto radim u Luksemburgu gde je francuski glavni jezik...

Ha, a pored toga si čovek koji je učio francuski da bi najpre otišao u Nemačku gde je nakon svega izabrao posao za koji je potreban engleski!

Da. Inače je u mojoj aviokompaniji zvaničan jezik engleski. Ima nas pilota iz 25 nacija, tako da svi moramo da pričamo na engleskom.

Kako je tekla tvoja pilotska priča?

Kada sam u septembru '91. stigao u Hanover uverio sam se da je prilično dosadan grad, kako bi to Nemci rekli. Odseo sam kod svog školskog druga, on je imao mali restoran, pa sam mu pomagao u poslu i polako počeo da učim nemački. Paralelno sam se bavio i bodigard poslom na rok koncertima, a onda jednog dana otišao na hanoverski aerodrom... Neverovatno, mnogih stvari u životu se ne sećam, ali tog dana se sećam jasno. Tamo sam upoznao gospodina koji mi je kasnije postao prijatelj. Imao je prodavnicu pilotske odeće i letačkog pribora, Pilot shop. Pitao sam ga na engleskom kako se ovde postaje pilot. Rekao mi je: samo ti je potreban novac. Tako sam u septembru '93. godine upisao školu koju mi je preporučio. Zbog želje da uspem, da ne propustim šansu koju u Jugoslaviji nisam imao, već u decembru '95. stekao sam dozvolu profesionalnog pilota i dobio prvi posao! Znaš, instruktori su me non-stop budno pratili i, čim se ukazalo prazno mesto na avionu Cessna Conquest I, ponudili su mi posao. Od tada sam neprekidno u profesionalnoj avijaciji.

Kako si došao na svoj prvi putnički avion?

Krajem '96, posle godinu dana letačkog iskustva - koje i nije bilo bogzna kakvo, ali ipak dovoljno da se aplicira za nešto više - javio sam se Lufthansi, Hapak Loydu, Eurowingsu, pisao u LTU, jednoj od tada najpoznatijih kompanija u Nemačkoj koja se posle pretvorila u Air Berlin... U suštini, šta radi mladi pilot: pošalje sto aplikacija na sto adresa i čeka da mu se neko javi i pozove ga na inrtervju, na razgovor. Prvi mi se javio Eurowings koji je tada bio u fazi intenzivnog razvoja i imao, između ostalog, 40 ATR-ova. Bio je to značajan skok - sa omanjeg poslovnog aviona na putnički avion velike kompanije. Tako sam u martu '97. godine dobio posao na ATR-u.

Sada dolazimo na onaj deo priče zahvaljujući kojoj smo te i upoznali u ZAIRU: mladi kopilot na Boeingu 747-400. Kako si došao na džambo-džet?

U martu 1999. aplicirao sam za to mestu u kompaniji koja se brzo razvijala i tražila dosta ljudi. Sećam se da se te godine prijavilo preko 600 pilota. Audicija, da je tako nazovem, bila je prilično teška. Trajala je nekoliko dana, a od 600 kandidata kroz sito je prošlo samo nas šezdeset. Morali smo da pokažemo šta znamo o letenju, zatim nas je čekao intervju i konačno trodnevni psiho test. Takvi psiho testovi obično imaju tri dela: test psihomotorike, zatim opšti razgovor i individualni razgovor sa psihologom. Nakon toga komisija veća, pa koga prime.

 

 

Ja sam imao intervju baš onog dana kada je počelo bombardovanje Srbije. Bio je 24. mart 1999. Tog jutra sam sedeo ispred dva Engleza. Jedan je bio šef flote, drugi je bio šef personalnog odeljenja. Mislio sam: to je to. Obzirom da su bili Englezi, delovali su kao prirodni neprijatelji, zato što su zajedno sa Amerikancima vodili kampanju bombardovanja, pa je moj logičan zaključak bio da nemam nikakve šanse. Međutim, taj gospodin Šon Arnold, kojeg sam kasnije strašno zavoleo kao svog šefa, na samom početku razgovora mi je rekao: "Znam da je ovo težak dan za tebe. Ali, težak je i za sve ljude u Evropi jer se dešava nešto strašno, nešto na šta ja kao čovek nemam nikakvog uticaja. Mi smo te pozvali jer si nam potreban. Ovde nema veze iz koje si zemlje, nema veze ni iz koje smo zemlje mi. Kod nas lete piloti 25 nacija, zato - dobrodošao u našu kompaniju!"

Jedan od najdirljivijih momenata u pismu koje si mi uputio te 2000. godine dok si sa noćnog neba, kroz prozor kokpita Cargoluxovog džambo-džeta, gledao rodnu Srbiju, bila je tvoja emotivna reakcija nakon razmene toplih reči na maternjem jeziku sa našom kontrolom letenja: "...Krišom sam plakao u noći da moj kolega ništa ne primeti. Šta on zna šta je Srbin, srpska duša, ljubav prema napuštenoj zemlji, slomljeno srce siromašne šumadijske duše, koja svoje korenove nikako ne može da zaboravi i koja nosi večne bolove u grudima od onoga dana kada je ognjište napušteno, prokleti živote. Ovu noć neću nikada zaboraviti. Moja Srbija, veličanstvena u noći, obasjava nebo kao da je pun mesec, kao da je dan, a ja prepoznajem gradove i sela kao da već po stoti put letim preko svoje kolevke..."

 

Danas, kada si kapetan, sad kad kraj tebe sede mladi kopiloti, da li si primetio kod nekog od njih osećaj sličan onom tvom davnašnjem kad preleću svoju domovinu? Kriju li od tebe svoje suze?

Na radost, mislim da ne. Nema u našoj kompaniji raseljenih. Mi smo ti koji smo se raseljavali. Nažalost, opet istorijski, ponovo. I jeste to neki gorak trenutak u životu kada nisi hteo da odeš, a otišao si, pa te onda možda i grize savest zašto si otišao, zašto se nisi borio tu gde je trebalo da se boriš... Ali ja mislim da i mi koji smo otišli i stekli neka nova, internacionalna i radna iskustva, možemo da pružimo nešto i zemlji i našoj deci koja će ovde rasti i dalje se razvijati. Sećam se dobro te noći: kada sam se obratio našoj kontroli leta, nisam bio siguran kako to uraditi na srpskom. Do tada sam sve učio na engleskom i nemačkom jeziku. To mi je bila prva nedoumica. A onda, sećam se, leteo sam sa jednim starim, penzionisanim kapetanom iz KLM-a. Rekao mi je: slobodno se ti obrati njima, ja sam čitav život leteo preko ove zemlje. I to mi je teško palo, on je leteo preko moje zemlje toliko godina, a ja, eto, prvi put u svom životu...

* * *

Sve ovo možete u kompletnoj verziji i punom sjaju i sami čuti u emisiji "Zakon akcije i reakcije" broj 949.

Radio emisija "Zakon akcije i reakcije" emituje se jednom nedeljno na mreži prijateljskih FM stanica, a bavi se reakcijama ljudi na hi-tech svet oko nas. Urednik i voditelj ZAIRA: Zoran Modli. Leteći reporter: Vladimir Bubanja. Mailbox emisije: modli@beotel.rs.