Povratak na Zaire iz 2019.

Ponešto iz 954. emisije...

Fejsbuk prepiska

Rimski Senat sa domaćim prelivom

.

.

Ovo je deo nekadašnjeg Zapadnog rimskog carstva snimljen iz aviona, ali ne pre dve hiljade godina... Snimak je nastao letnjeg dana pre desetak godina, što je ipak sitnica prema onolikoj večnosti. Pred vama je Mon Blan u punom sjaju sa svojih četiri hiljade i kusur snegovitih metara na jednom od mojih mnogobrojnih preleta Alpa na putu ka i povratku iz srca Evrope. No, šta to traže drevni Rimljani na mom Fejsbuk zidu, u dubokoj senci Alpa?

Ovako: imam jednog prijatelja koji živi daleko. U stvari, više mi je poznanik nego prijatelj, budući da nas povezuje samo Fejsbuk, pa ne znam mnogo o njemu. Hoću da kažem, kada bih se na nekoliko minuta pozabavio Fejsbuk forenzikom, saznao bih i ko je, i šta je, u kom gradu živi, kako mu se zovu žena i deca, čime se bavi, koje škole je završio, kakav auto vozi i šta su mu hobiji. U stvari, znam, sam je to već ispričao, ali se pravim da me to ne zanima, svako ima prava na privatan život, pa makar ga ponekad i ponudio na tacni. Dakle, imam poznanika, još bolje - zanimljivog poznanika. U ovom beskrajnom prostoru sagrađenom od nevidljivih nula i jedinica najčešće nudi male, pametne provokacije koje izazovu nepregledan niz komentara. Što je najzanimljivije, komentara zna često da bude više nego reakcija (da ne kažem "lajkova") na istu objavu!

On se zove Miroslav Olenjin, a živi (i radi, naravno, jer to je razlog što baš tamo živi!) u Australiji. Kad ne programira, razmišlja o stotinama drugih stvari, pa je, sada već pretprošle, 2017. godine, razmišljao o Rimskom senatu sa domaćim prelivom. Nije to bilo slučajno: tada se kao turista zatekao baš u Rimu, pa je, nadahnut drevnim zdanjima, spomenicima i talasima Tibra, došao na sledeću ideju (koju ponovo oživljavam, smatrajući da je pravi trenutak baš sada, na razmeđu ove nepodnošljive garniture koja vlada i zagonetne opozicije s tabloidnim flasterima koje su im zalepili preko usta):

Miroslav Olenjin: "Sa komunizmom imamo loša iskustva, sa demokratijom - ne mnogo bolja, zar ne? Možda bi trebalo razmotriti neko novo društveno uređenje. Moja razmišljanja idu u pravcu meritokratske prosvećene diktature zasnovane na zakonodavnoj moći Senata, nacionalnog "trusta mozgova", sastavljenog od 200 najumnijih ljudi probranih iz različitih profesija, crkava i nacionalnih manjina. Nakon što se izabere inicijalnih 200 članova, Senat bi se sam starao o imenovanju novih na mesto preminulih ili (iz nekog razloga) isključenih članova. Članstvo u Senatu bi bilo doživotno, u načelu, a i pristojno plaćeno, tako da članovi ne bi bili u prevelikoj kušnji da podlegnu korupciji. Osim toga, oni bi i ličnim ugledom branili svoj integritet i integritet Senata. Moglo bi se uzeti npr. 100 članova iz redova univerzitetskih profesora i književnika, 20 njih bi predstavljalo razne crkve, 20 bi došlo iz vojske i policije, 20 bi bilo iz redova manjina, 20 iz privrede i sindikata i 20 iz medija.

Svake 4 godine Senat bi glasanjem isključivao iz svog sastava jednu petinu svojih članova, za koje se oceni da ili nisu zadovoljili svojim radom ili su ostarili, pa ih opet glasanjem zamenjivao novim članovima. Ko jednom ispadne iz članstva Senata ne bi mogao opet ući u njega. Senat bi donosio zakone i postavljao i smenjivao vladu. Za sve ključne odluke, kao što su promene ustava i uključivanja u međunarodne organizacije, Senat bi morao da dobije podršku naroda putem referenduma.

I to bi bilo to. Ovakva forma vladavine naravno nije nova, javljala se u raznim varijantama još u antici gde je trebalo kontrolisati hirove naslednog monarha. U Rimskom carstvu (ponekad carstvu, ponekad republici) oko poluga vlasti su se natezali Senat i imperator. Senat je bio mudriji, ali je car bio popularniji u narodu i kod vojske. Nije sve išlo glatko, nije bilo savršeno, bilo je povremenog nasilja, ali ipak se Rim kao jedno multietničko i multireligijsko društvo održao preko hiljadu godina."

* * *

Bila je tu i jedna portret-karikatura članova rimskog Senata u akciji, ali sam je negde zagubio. Svejedno, Miroslave, portretisani primeri najsvetlijih predstavnika "demokratije" koje si priložio fantastični su, ali istovremeno i najefikasniji sastojak hrono-dijete za brzo skidanje kilograma: samo jedan pogled dnevno na njih, tačno u 9 pre podne, izaziva gubitak apetita do kraja dana! Sve preko toga neumitno bi dovelo do anoreksije sa smrtnim ishodom.

O Senatu 21. veka ne bih mudrovao, dovoljno je što si ti to već učinio. Pitam se samo: postoji li takav primer danas i negde u savremenom svetu? Uzgred, SANU se nije baš najbolje pokazala u bliskoj prošlosti kad god se okušavala u političkim istupima. Savremena civilizacija je suviše dinamična mašina da bi je "zauzdavao" Savet staraca (ili mudraca, kako god), kao što ni našem Savetu nevaspitanih giliptera u pokušaju to ne polazi za rukom. Nemam formulu, ali imam ideju da bi svako morao da radi ono što ume i da to ponudi onima kojima je baš to potrebno. Interakcija bez suvišnog pametovanja i prisilne intervencije asocijalnih destruktivaca za sada je teška utopija, ali - budućnosti pred nama mnogo je više nego prošlosti iza nas, pa tako i vremena da ljudska svest sazreva kroz sadomazohističke izazove kroz koje očigledno želi da puzi.

* * *

Inspirisan prvim delom priče, razgovoru se pridružio Goran Tišić, s Pravnog fakulteta Prištinskog univerziteta: "Pokrenuli ste zanimljivu, ali i vrlo široku i složenu temu. Stara je koliko i potreba da se pronađe odgovarajući način uređenja države.

Vaša ideja o Senatu kao zakonodavnom organu vredna je pažnje u smislu pokušaja otvaranja debate (tim pre što naši školovani politikolozi nemaju petlju da vrše prave politikološke analize i otvaraju prava politička pitanja), ali pitanje kriterijuma i načina izbora članova tog tela (senatora), trajanje mandata, obim nadležnosti, odnos sa drugim organima vlasti nije tako lako rešivo. Ima tu mnoštva peripetija. Ali, nije ni nerešivo, samo treba naći pravi modus. Za to je potreban politički konsenzus, ali i dobri ustavopisci da to operacionalizuju.

Ipak, Vaša ideja bi bila zanimljivija ako bi se formulisala nešto uže, a to je Senat kao gornji dom Parlamenta. To bi imalo, po meni, više smisla. A to bi onda otvorilo pitanje o prednostima i nedostacima jednodomnog ili dvodomog Parlamenta. Ali, kriza političkog sistema i jeste povod da se otvore i takva pitanja. Uostalom, o tome je kod nas bilo pisano i debatovano i pre Drugog svetskog rata u kontekstu krize tadašnjeg parlamentarizma (posebno od prof. Slobodana Jovanovića), a u skorije vreme od novijih dela na tu temu (o odnosima gornjeg i donjeg doma Parlamenta) može se pročitati monografija prof. Vladana Petrova. Štaviše, u praksi je kod nas već bilo pokušaja sprovođenja u delo koncepta dvodomog Parlamenta sa Senatom kao gornjim domom Ustavima iz 1901 i 1931.

Takva rešenja nisu bez osnova. Čak možda danas u svetu i preovlađuju (na primer, u SAD, UK, Kanadi, Australiji, Rusiji itd). Svakako, moglo bi se, a možda bi i trebalo, više promišljati na tu temu. Otvaranje teme je za svaku pohvalu! :-) Izvinjavam se što preterah sa pisanijem!"

* * *

Hvala i Goranu na zanimljivom i ozbiljnom razmatranju pitanja vlasti, vladavine i upravljanja državom. Šteta bi bilo da ovakvo razmišljanje ode u zaborav zajedno sa komentarima kojih se svojevremeno dosta nanizalo ispod premijernog Olenjinovog "testa" široke javnosti! :-) Ja ću ga svakako sačuvati (sačuvao sam i "beta" verziju iz 2017!), sve sa komentarima kojih će, siguran sam, ovog puta biti još i više. Jer, takva su i vremena u sadašnjoj Srbiji s demokratskim pro... pardon, prelivom.

Radio emisija "Zakon akcije i reakcije" emituje se jednom nedeljno na mreži prijateljskih FM stanica, a bavi se reakcijama ljudi na hi-tech svet oko nas. Urednik i voditelj ZAIRA: Zoran Modli. Leteći reporter: Vladimir Bubanja. Mailbox emisije: modli@beotel.rs.