Povratak na emisiju Zair iz 2019. godine

Ponešto iz 958. emisije...

Pilot zaspao, pa šta onda?

.

.

Zamislite, "glavni pilot sa skoro 20 godina iskustva usnimljen je kako spava u kokpitu boinga 747. Naravno, uslikao ga je kopilot..." Šta mislite, koliko je desetina hiljada šerova po društvenim mrežama imao taj idiotski video, inače zapisan mobilnim telefonom, i koji nas je to ovdašnji tabloid odmah informerisao o "neviđenoj bruci i skandalu"?

Na neobjašnjiv način, rutinski i najčešće minorni događaji iz avijacije dožive neviđeni publicitet u analognim i sajber-medijima. Više ne znam koliko je stranih aviona do sada vanredno sletelo na beogradski aerodrom, a da nisu bili propraćeni crvenim naslovima u kojima su akteri bili putnici na samrti, onesvešćeni piloti, požari u kabini, kobni kvarovi elektronike, dramatični otkazi motora, neizvučeni stajni trapovi koji su zamalo izazvali katastrofu, neobjašnjivi prekidi poletanja... A sada, evo i pilota koji spava. Da li smo mi ljudi slični maloj deci, pa na neki perverzan način uživamo u sopstvenom strahu - ili lanseri takvih vesti misle da se sve ono što leti maže i na hleb, pa nas plaše čim ugledaju slovo "a" od avijacije?

Kažete, dremka u kokpitu? Ja ću vam reći: mnogo buke ni oko čega.

Dok ovakvi blentavi kopiloti nisu počeli da snimaju kapetane i onda ih usnule aplouduju na Fejsbuk, ali isto tako i maliciozni kapetani da identičnu glupu šalu priređuju svojim kopilotima (po sistemu "gledajte s kim ja moram da letim" - viđao sam te primere i sam više puta na zidovima svojih kolega), sve je bilo normalno. Danas se od svega pravi rijaliti, pa laici, naravno, posle krenu od toga da grade skandal. To nije fer i više govori o onom ko je uključio kameru nego o pilotu koji je, navodno, zahrkao.

Da vam kažem - jedan od pilota slobodno može na par minuta i da zadrema na dugom i dosadnom letu dokle god onaj drugi budno prati parametre leta i osluškuje radio-frekvenciju. Uostalom, piloti se prethodno o tome i dogovore: "Slušaj, ja ću se malo opustiti, ti preuzmi komande." Još se nije dogodilo da pilot zaspi k'o top, ne brinite. Pilot ima mačji refleks - njegovo "unutrašnje oko" je uvek na oprezu i budi se na najmanju promenu ambijentalnog zvuka u kokpitu...

Zato, ne dižite galamu. Probudićete pilota.

.

Marko Marjanović:

.

Ko sam i u kakvom svetu živim

.

Filolog sam, programerstvom se dičim

.

Kako bi rekao veliki i slavni pisac Meša Selimović: Počinjem ovo svoje pisanje nizašto eto onako.

Ukratko ću vam se predstaviti: Ja sam Marko Marjanović. Moj život se u suštini ne razlikuje od hiljada, a možda i desetina hiljada života mojih vršnjaka rođenih i odraslih u Beogradu ili bilo kom drugom većem gradu Srbije.

Životna priča standardna. Tu sam negde oko tridesete. Od formalno-akademskog obrazovanja filološki fakultet, koji ne znam ni čemu služi, a naročito ničemu u mom životu nije služio. Par godina bez posla, koji bi mogao garantovati više od jutarnjeg bureka i jogurta i računa za internet i mobilni telefon. Posle sticanja diplome i statusa akademskog građanina smatrah da neću nikada više ništa da učim, a onda me život navede na početak programerskih staza i upliv u programerske vode, što je zapravo jedna rupa bez dna i okean na kome se ne vide ni obale ni dno. Ipak, za nas još relativno mlade i radoznale sve s čime se uhvatimo u koštac, a što je rupa bez dna i okean bez kraja može biti samo izazov.

Tehnologija me je zanimala još kako znam za sebe. Predstave o tehnologiji su se menjale, a saznanja su bivala sve šira i šira.

Negde na početku moje životne računarske ere sam počeo da slušam Zair. To je bilo ako me sećanje dobro služi 2003. godine. Poražavalo me je majstorstvo raznih jinglova i zvučni efekti u reklamama. Što se samog sadržaja emisije tiče, bilo je to za mene žeženo zlato, budući da zbog svoje životne situacije još uvek nisam imao internet. Toliko novih podataka, novih stvari i priča o uređajima i ljudima za koje nisam ni u mašti mogao zamisliti da postoje.

Zair sam slušao u kontinuitetima od po nekoliko godina i opet u pauzama od po nekoliko godina. O dobrim stranama sam pisao sada, ali sam u poslednjem trenutku odlučio da zamerke ostavim za sledeći prilog. Teško bi sada mogao sve da uklopim, a da tekst ne bude predugačak.

Glavna stvar na koju sam hteo da se osvrnem u ovoj emisiji je formalno i neformalno obrazovanje u naše tehnološko vreme. Po struci sam prevodilac i po formalnom i zvaničnom obrazovanju filolog, a od neformalnog obrazovanja mogu da kažem da imam sve i svašta.

Pa kuda to ide savremeno obrazovanje?

Ovo retoričko pitanje se ne odnosi samo na Srbiju već na sve iole civilizovane zemlje gde je birokratija u glavnom uvek sporija od tehnologije i realnosti života. Kome i kakvo je obrazovanje uopšte danas potrebno?

Teorije govore svašta o nekoj bližoj ili daljoj budućnosti, ali sadašnjost niko nema nameru da menja, a razlog tome je verovatno taj, što bilo kakva reforma podrazumeva dovođenje u pitanje nečijeg radnog mesta. Neki naučni krugovi tvrde kako je temelj savremenog obrazovanja postavljen u vreme prosvetiteljstva, što se poklapa sa početkom industrijske revolucije. Danas živimo u postindustrijsko vreme i obrazovanje više ne odgovara vremenu u kome živimo. Tačnije bi bilo reći da obrazovanje u glavnom više ne odgovara vremenu. Društvene nauke, koje su proizašle iz filosofije su nekada bile stvar prestiža dok su ljudi, koji su se bavili tehničkim naukama u glavnom bili izjednačavani sa majstorima.

Strogo formalno govoreći i danas je to tako, ali je realnost života takva da tehničke i prirodne nauke imaju daleko bolju perspektivu čak i u zemlji kao što je Srbija. Znanje jezika je nekada bila velika stvar, dok se danas podrazumeva znanje barem jednog velikog jezika. Jezik nije problem naučiti, jer je danas za to literatura dostupna, rečnici na internetu se stalno ažuriraju, a na youtubu možete naći sate i sate kurseva za bilo koji od većih jezika. Čak i učenje kod profesora više nije toliko skupo, jer online časovi su još jeftiniji nego pri dolasku na kućnu adresu.

Ako razvoj računarske tehnologije nastavi da se kreće u ovom smeru potreba za prevođenjem i za brojem prevodilaca će biti drastično smanjena zbog toga što su veliki izgledi da se daleko odmakne na polju mašinskog, tj automatskog prevođenja. I, ako računar verovatno nikada neće biti superiorniji od ljudskog mozga za očekivati je da će u mnogome računari ubrzati spor i naporan posao prevodilaca, a uloga prevodioca će biti samo ta da ispravlja greške tamo gde ih je mašina napravila, što će možda i za nekoliko desetina puta ubrzati posao prevođenja.

U eri pre interneta bio je zaista veliki problem pronaći stručne termine iz bilo koje oblasti, koja bar malo odudara od svakodnevnog govora. Ponekad je bio pravi problem za određeni stručni termin naći ekvivalent u maternjem jeziku, jer šta neka novopečena profesorka jezika zna šta je pužni menjač, propulzija raketnog motora ili promena brzine bez prekida toka snage. U eri interneta se to rešava tako, što se pronađe neki tekst o tome, slika - ili bi, na primer, iz oblasti automobilizma mogli da naučimo reči tako što bi smo našli klip o tome kako je neki majstor u svojoj radionici radio generalnu na autu i iz njegovih objašnjenja bismo shvatili kako se zove čak i neki najsitniji deo.

Koliko je obrazovanje sporo i tromo, hoću da kažem koliko zaostaje za našim vremenom, shvatićete kada vam kažem da sam kao student treće godine imao veliki problem da svojoj profesorki objasnim da gus i gvožđe nisu isti materijali. Mislim da je tada imala već prebacila 50 godina i imala završen doktorat. Spor je izbio oko toga, što je u jednom opisu prostorije stajalo da na stolu stoji gusani tiganj, a njen argument je bio: Pa od čega će tiganj drugo da bude nego od gvožđa?

Čudio sam se ovakvom neznanju, ali svaka dalja rasprava s njom ličila bi, najblaže rečeno, na nepristojno ponašanje...

I tako je to u eri savremenih tehnologija. Naveo sam jedan od primera, koje sam sam doživeo, ali po ovom principu uglavnom i funkcioniše savremeno društvo. Nisam za to da se društvene nauke skroz ukinu, jer bi to bila smrt za kulturu i civilizaciju, ali ako pogledamo realnost života i društva u kome živimo, gomila obrazovnih institucija svake godine fabrikuje masu studenata diplomaca, koji zapravo nikome nisu potrebni. Uzdržao bih se od uobičajenih floskula kako je to zato što živimo u lopovskoj državi, kako su političari lopovi i sl. Mislim da nije samo u politici problem.

Da sam neko veliko ime u bilo kojoj oblasti života verovatno bi svi na mene drvlje i kamenje zbog napada na najstarije i najuglednije obrazovne institucije ove zemlje. Ja nisam za to da te institucije prestanu sa radom, već da shvate izazov i potrebe vremena i tehnološke civilizacije. Za početak bi drastično trebalo smanjiti broj nikome potrebnih stručnjaka.

Ako ostavimo bilo kakvo moje subjektivno mišljenje o svemu ovome dolazimo do sledeće ogoljene realnosti:

U bilo kojoj oblasti društvenih nauka jedva nekoliko procenata novopečenih diplomaca se bavi nečim originalnim. Manje od jednog studenta po generaciji nastavi sa nekom vrstom naučne karijere, jer je i u tim akademskim vodama sve odavno već prepuno. Na kraju ogromna većina završi na poslovima za koje već odavno nije potrebna nikakva kvalifikacija, jer se svi poslovi u glavnom svode na rad u administraciji, potrebu da je čovek imformatički pismen i na poznavanje stranog jezika. Mnogi poslodavci, koji traže radnike za takve poslove traže da se ima bilo kakav fakultet, a mnogi čak ni to, ako radnik ispunjava neke njihove lične kriteriume.

Danas je dosta popularan posao kod pružalaca usluga tehničke podrške putem telefona, kao što je npr. Ncr. Tu vas apsolutno niko neće pitati kakvo obrazovanje imate, a potrebno je samo da ste informatički pismeni i da solidno vladate engleskim. Sa ovim kvalifikacijama se danas izlazi čak i iz osnovne škole. Radnik u gorepomenutoj firmi ima početnu platu veću od profesora bilo čega u osnovnoj ili srednjoj školi, s tim što profesor u osnovnoj ili srednjoj školi nema nikakve šanse da mu se poveća plata, dok npr. call operater u nekoj firmi ima neke šanse da napreduje i da ne radi kao call operater, već kao neki manager i sl. uz dodatno povećanje plate od nekoliko stotina evra.

Ako bi smo naspram onih studenata, koji su završili fakultete, pa rade po raznim administracijama i rupama od kancelarija za jedva 450 evra, postavili neke nevaljale klince koji nisu hteli da slušaju mamu i tatu i nisu hteli da upišu fakultet, a još manje da ga završe, već su radili to što su hteli i zanimali se za računare ili ono što stvarno vole i žele u životu da rade, onda je slika obično sledeća:

Roditelji ne veruju da će dete bilo šta uraditi od svog života, jer za boga miloga neće da upiše fakultet kao sav normalan svet, već se zamlaćuje nekim glupostima, a ti isti roditelji tek ne mogu da poveruju kako to neki računar može da donese novac. Sa već nekim predznanjem klinac upisuje kakav programerski kurs na nekom privatnom fakultetu ili instituciji za koju niko nije čuo i završava to. Mnogi smatraju da je to kupljena diploma, a oni tzv. dobri i primerni se s nipodaštavanjem odnose prema toj diplomi sa levog fakulteta, jer za Boga miloga, sva primerna i dobra deca idu na državne fakultete gde su svi mnogo pošteni, dok se po tim levim fakultetima kupuju diplome.

 I šta onda dobijamo?

Pa ništa. Dva novopečena diplomca od kojih je jedan završio cenjen fakultet s čijom diplomom nema posla, a drugi završio nešto za šta mnogi ne znaju ni šta znači to zanimanje, niti su ikada igde čuli za tu obrazovnu ustanovu – ispostavi se da programer ima posla i za jednog početnika veoma dobro zarađuje i, što je najvažnije, svestan je da na poslu ne može niko da ga maltretira, zato što bez problema može da napusti jednu kompaniju i vrlo brzo se zaposli u drugoj.

Uzieo sam za primer filologe i programere, jer su mi najbliskiji: filolog sam davno postao, a na putu sam da postanem programer. Slika svega ovoga je daleko šira i korelacija između gore navedenih primera je ista kao korelacija društvenjaka s jedne, i prirodnjaka i inženjera s druge strane.

Vi sad meni recite da li nam je potrebna korenita reforma obrazovanja i uopšte tradicionalnih pogleda na obrazovanje? Ne. Ne? E pa, dragi moji, nije ovo specifično samo za našu zemlju niti region, ali u ekonomski razvijenijim društvima za humanističke nauke se odlučuje onaj ko ne mora da brine o sopstvenoj egzistenciji niti da traži bilo kakav posao, pošto već ima ljude koji zarađuju novac za njega!

Radio emisija "Zakon akcije i reakcije" emituje se jednom nedeljno na mreži prijateljskih FM stanica, a bavi se reakcijama ljudi na hi-tech svet oko nas. Urednik i voditelj ZAIRA: Zoran Modli. Leteći reporter: Vladimir Bubanja. Mailbox emisije: modli@beotel.rs.