Povratak na emisije ZAIR iz 2019. godine

Ponešto iz 962. emisije...

Peticija

.

NE UKIDAJTE CIVILNI MUZEJ VAZDUHOPLOVSTVA!

.

.

Iz medija smo saznali da je Vlada Srbije donela odluku o prenošenju Muzeja vazduhoplovstva pod upravu Ministarstva odbrane, zajedno sa svim pravima, obavezama, imovinom i arhivskom građom. Kako je u toj informaciji navedeno, Muzej vazduhoplovstva Beograd se „ukida“ jer „ potrebe za delatnošću ustanove mogu da se zadovolje na racionalniji i efikasniji način“.

 Ne slažući se sa ovom odlukom, a i ne razumejući je u potpunosti, jer se Vlada nije oglasila povodom njenog donošenja i dala bilo kakvo obrazloženje, mi dole potpisani - radnici bivšeg Jugoslovneskog aerotransporta i drugih preduzeća i ustanova civilnog vazduhoplovstva, koji smo našim sredstvima podigli Muzej i popunili ga našim eksponatima, kao i naši istomišljenici i poštovaoci 110 godina duge tradicije civilnog vazduhoplovstva u Srbiji, od Vlade Srbije tražimo:

1. Da preispita i opozove svoju odluku o prenošenju  kompletnog Muzeja vazduhoplovstva u nadležnost Ministarstva odbrane i de fakto ukidanja civilnog Muzeja vazduhoplovstva.

2. Muzej civilnog vazduhoplovstva može se i mora sačuvati tako što treba da dobije status samostalne kulturne institucije, što u stvari i jeste, i što je jedini ispravan odnos društva i vlasti prema svetloj i bogatoj tradiciji civilnog vazduhoplovstva Srbije.

3. Shodono tome, budući status Muzeja vazduhoplovstva treba da se reši prenošenjem svih osnivačkih prava na Ministarstvo kulture Republike Srbije i da se, pod okriljem ovog ministarstva, reguliše status ove vredne kulturne institucije, koja ni po svom velelepnom izgledu ni po bogatstvu muzejske građe ne zaostaje za renomiramim muzejima vazduhoplovstva u svetu.

Obrazloženje:

Odluka o gašenju Muzeja vazduhoplovstva doneta je na 110-godišnjicu, kada je pančevački lekar, dr Vladimir Aleksić, 1909. godine, sam napravio jedrilicu kojom je uspeo da poleti. Bio je to prvi Srbin koji je konstruisao i obavio let spravom težom od vazduha. Samo sedam godina od istorijskog leta braće Rajt, između 20. i 25. juna 1910. godine, subotičanin Ivan Sarić obavio je prve letove avionom sopstvene konstrukcije. Na Božić sledeće godine u Beogradu je avionom, koji je konstruisao Mihailo Merćep, Srbin iz Zagreba, let obavio Slovenac Edvard Rusjan.

Između dva svetska rata u Srbiji je postojalo čak sedam fabrika aviona, od čega su se u Beogradu avioni proizvodili čak u pet fabrika, a postojale su i dve fabrike motora. Jugoslovenska vazduhoplovna industrija bila je među retkima u svetu koje su uspele da proizvedu i sopstveni mlazni avion. Jugoslavija bila je među prvim zemljama u svetu koja je osnovala sopstvenu aviokompaniju i obavljala redovan vazdušni saobraćaj. JAT je osamdesetih godina prošlog veka po veličini bio dvanaesta kompanija u Evropi i trideset druga u svetu...

Srbija ima dugu i prebogatu tradiciju civilnog vazduhoplovstva, a srpski vazduhoplovci duboko usađenu svest o istorijskoj i nacionalnoj vrednosti te tradicije. Dogodine će biti pola veka od kada su vazduhoplovci osnovali svoj Muzej, narednih dvadesetak godina prikupili impozantan muzeološki fond, podigli velelepnu, namenski građenu zgradu - arhitektonski biser, koja je postala jedan od simbola našeg glavnog grada. U prethodnih tridesetak godina Muzej vazduhoplovstva je postigao svetsku promociju kao jedan od većih svetskih vazduhoplovnih muzeja.

Muzej jugoslovenskog vazduhoplovstva je 1970. osnovalo 13 osnovača, od kojih je 12 civilnih vazduhoplovnih institucija i preduzeća, a trinaesti je bio tadašnji SSNO, odnosno KRV i PVO. Nakon devedesetih godina i raspada bivše države, broj osnivača je smanjen, pa su ostali početkom 2002. doneli novu Odluku o osnivanju Muzeja vazduhoplovstva. Odluku je potpisalo devet civilnih vazduhoplovnih institucija i preduzeća: Savezna uprava za kontrolu letenja-SUKL, JAT, Aerodrom „Beograd“, Prva Petoletka-namenska, Lola-Utva, Aviogeneks, Kluz-padobrani, Teleoptik-žiroskopi, DMB-FTMT. Ovu odluku jedino nije potpisalo Ministarstvo odbrane.

.

......................

Postavljamo javno pitanje: šta bi nakon ukidanja Muzeja vazduhoplovstva bilo sa eksponatima i arhivom civilnih institucija, JAT-a, Aviogeneksa, aerodroma, sportskog vazduhoplovstva, privredne avijacije i drugih ne-vojnih ustanova? Posebno, kakva je sudbina eksponata vezanih za predratnu i posleratnu vazduhoplovnu industriju? I, napokon, šta će ti civilni  eksponati i arhive u vojnoj ustanovi? I, šta će vojna ustanova na civilnom aerodromu?

U vreme dok je na čelu ove institucije bio istoričar i pilot Čedomir Janić, njegov osnivač i dugogodišnji direktor, Muzej vazduhoplovstva je imao preko 70 hiljda posetilaca godišnje. U to doba samo je jedan muzej u gradu imao veću posetu. Čak i danas, nakon 15 godina vojne uprave i propadanja ove institucije, Muzej poseti oko 30 hiljada posetilaca godišnje, mada je procena da bi ta poseta mogla biti i trostruko veća!

Osetnije urušavanje Muzeja počelo je odlaskom Čedmira Janića u penziju. Novi upravnici, vojna lica bez potrebne vokacije i senzibiliteta za čuvanje i negovanje vazduholovnih tradicija civilnog vazduhoplovtva, nisu uspeli da konsoliduju stanje u Muzeju i da na adekvatan način sačuvaju vrednu muzejsku građu. Uostalom, o nezdravom stanju u Muzeju javnost je odavno i podrobno upoznata. I, umesto da se rešavaju uzroci ovakog stanja, doneta je odluka o prenošenju ove riznice istorije našeg civilnog vazduhoplovstva u nadležnost vojske!? 

Mislimo da je neprimereno da Vojska Srbije na ovakav način uzurpira nešto što je samo delimično njeno, i na taj način uništava nešto što je nasleđe svih nas.

U Beogradu, 19. marta 2019.

.

* * *

.

Evo glavnog junaka priče koja sledi ispod. To je Mile Grdanoski, prijatelj mog prijatelja Pece Petrovića Marša, a poznata je ona izreka po kojoj je prijatelj mog prijatelja - i moj prijatelj! Dve njegove fotografije koje imam čast da objavim na ovom mestu dokaz su nekadašnjih Miletovih i mojih identičnih sklonosti ka TV-u i radiju još od ranih dana. "Evo dokaza", kaže Mile, "dve fotografije, jedna na kojoj vodim program uživo pred prepunom dvoranom najveceg bioskopa u Prilepu. Bila je to zabava pod naslovom "Takmičenje radnih kolektiva" (ah taj titoizam, kad bih samo mogao pretpostaviti koja mu je naša alternativa!). Druga fotografija potpuno korespondira sa tvojim dečačkim maštarijama, Zorane, o radio-voditeljstvu..." (e, nju ćete pogledom potražiti nešto niže)

.

Ovaj tekst, istovremeno i čitav prilog u današnjoj emisiji su neposredna posledica internetskog dopisivanja Pece Petrovića Marša, nekadašnje voditeljske zvezde Studija B, sa prijateljem iz studentskih dana Miletom Grdanoskim iz Skoplja.

.

Kako sam spoznao

da smo likovi u istom ogledalu

.

Kontekst ova dva copy/paste pisma (prvo, Pecino, upućeno meni, a drugo, Miletovo, upućeno Peci povodom njegove ideje da moju, hm, biografiju prevede na makedonski) moguće je bolje razumeti tek uz istoimeni prilog u današnjem ZAIRU!

Peca Petrovic to me:

"Svi moji drugovi su "otkačeni" tipovi. Zato su interesantni. Ja Te predlažem za ambasadora ZAIR-a u Makedoniji... A mini biografija na makedonskom poslužiće ponekom da te bolje razume i shvati kako si se upleo u mrežu mikrofono-pilotsko-kompjutersko-muzičko-spisateljskih gena jednog univerzalca kome jedino fali što je neupotrebljiv za kućnu upotrebu. Haug! V. to jest P."

From: Mile Grdanoski
To: Peca Petrovic

"Evo da ti javim da sam detaljno proučio biografiju Zorana Modlija koju si mi poslao kao intervju za sajt 011info. Međutim, meni to nije bilo dovoljno. Hteo sam čuti uživo njegove „memoare“, za koje je negde rekao da ih nikada neće pisati (pa naravno, nije čovek lud da o memoarima razmišlja u svojoj sedamdesetoj godini, o njima se razmišlja posle osamdesete ili devedesete godine života), i uspeo sam pronaći to na GOVORNICI, sa Miletom Perićem (YouTube, 5.01.2019) i sa velikim zadovoljstvom slušao divan glas, gestikulacije i imitacije Zoranove (pomalo nepotrebno prekidane upadanjem u reč od strane voditelja, ali to je normalno u video intervjuima), skoro tri i po sata, što mi uopšte nije bilo teško uvaljen u fotelju ispred mog TV ekrana (ako sam već mogao kao đak skoro isto toliko vremena da sedim na drvenom sedištu u bioskopu, gledajući film „Prohujalo sa vihorom”, zašto bi mi tek ovo predstavljalo problem?).

Pronašao sam i još neke detalje o njegovom životu i mnogim njegovim željama i maštanjima, ali ono što je najvažnije u njegovom izlaganju to je da sam tu našao puno toga ličnog, individualnog iz mojih prvih godina rada kao inženjera, od kraja 1961 godine, pa nadalje, dok nisam potpuno potonuo u svom istraživačko-razvojnom radu. Ali Zoranove reči, koje sam sa oduševljenjem gutao, polako su me vraćale u jedno divno vreme kada sam bio mlad i kada sam pored profesionalnog rada u fabrici, skoro  svo slobodno vreme provodio u snimanju filmova sa mojom Qvarc 8 mm kamerom i prikazivanjem jedim projektorom, kao i snimanju prateće muzike za te filmove na mom magnetofonu  Geloso, koji sam, sećam se, kupio krajem 1961 god. od moje prve plate u komisionu na početku Balkanske ulice. Muziku sam snimao sa grčkih i italijanskih radio stanica, koje su se jako dobro čule u Prilepu.

U isto vreme, tek što sam počeo raditi, postao sam voditelj omladinske emisije na lokalnom radiju, (išla je jedan put nedeljlno, posle podne), a u lokalnom listu objavljivao sam satirično-humoristične priloge sa malo uvijenom kritikom lokalnih vlasti. I samo još da ti napišem kakvom scenom su počinjali moji filmovi: snimio sam više sekvenci sa glavom našeg mačora, koji je sav bio u žuto-belim prugama, oko glave sam mu metnuo polukružni kartončić na kome je lepo bilo napisano METRO GOLDWYN MACHOR, i dalje presents, pa naslov svakog filma.

Ali ime Zorana Modlija vezano je sa još jednim mojim hobijem - početkom sedamdesetih godina često sam kolima dolazio u Beograd i uvek bih poneo moj tranzistor i magnetofon, da bih u u hotelskoj sobi snimao muziku kakvu nisu imale ni naše, ni grčke radio stanice, a ja sam bio oduševljen onim što sam slušao na Radiju Studio B i Radiju 202. E baš tada sam prvi put čuo Zoranovo ime, sa divnim pesmama iz njegove „Fontane želja”.

.

Ovo je ta druga fotografija koja, po Miletovim rečima, potpuno korespondira sa mojim dečačkim maštarijama o radiju. On kaže: "Za zabavu mojih sugrađana te 1963. godine napravio sam televizor od kartona, sve sa "ekranom", i ubacio sebe kao voditelja TV Prilep - ali tek kao viziju onoga što očekujem da će se dogoditi za 50 godina! Prevario sam se, Prilep je dobio svoju televiziju samo posle 25 godina od ovog događaja, ali ko je mogao tada, kao 24- godišnji inženjer sa nešto više od godine dana staža, da prepozna brzi napredak tehnike i tehnologije?"

.

Eto, zamorio sam te, pre nego što ti postavim moje pitanje. Ma da sam već dugo vremena preokupiran mojim doživotnim studijama iz skoro svih nauka i na moju e-mail adresu svakodnevno dobijam napise ili čitave časopise iz oblasti astro-fizike i kvantne mehanike, meteorologije i metrologije, humane genetike i epigenetike, medicine i alternativne farmaceutike, informatike i komunikacija, nutricionistike i telomera (nauke o dugovečnosti) i naravno solarne energije i 3E (energetika, ekonomija, ekologija), dakle nemam nikakvog problema da prevedem biografiju Zorana Modlija koju si mi ti poslao i da je postavim kao moj status-blog na Fejsbuku.

Ali pitam se, koliko bi ljudi bilo spremno da čita tih 3-4 stranica, kada tamo ljudi uglavnom surfaju gledajući samo kratke objave u vidu fotografije ili samo fotografije. Ovo ti kažem iz mog nedavnog iskustva: povodom mog jubilarnog 80-og rođendana postavio sam svoju fotografiju na Knez Mihajlovoj ulici, sa upadlivo ispisanom cifrom 80 i zatim nastavio sa jednim statusom, veoma aktualnim, sa kritičkim sadržajem, od oko dve i po stranice. Dobio sam pregršt čestitki u komentarima, mnogo lajkova u odnosu na moj ukupni broj prijatelja na FB, ali mislim da svega dvadesetak njih je detaljno i do kraja pročitalo sadržaj mog napisa.

E sad se bojim da li će biti toliko čitalaca ovog mnogo interesantnijeg, ali dužeg teksta o Zoranu. Ne bi valjalo da biografija takvog čoveka, kakvog retko susrećemo u našim balkanskim sredinama, tako samo prođe na Fejsbuku (zaista bih osećao grižu savesti). Ne znam da li bi možda bilo bolje da ja iz tog teksta i onoga što sam čuo u njegovom dužem izlaganju o njegovom životu i radu, sastavim neki kraći tekst, sa odabranim njegovim fotografijama i malo oduševljavačkim naslovom i podnaslovom (koji ti možeš tvojim inventivnim poetskim stilom da sastaviš ili dopuniš, ali tako da se ne prepozna da si ti uopšte intervenisao, i da to bude moj post o mojem dragom drugu Zoranu? Kakvo je tvoje mišljenje?

A što se tiče popularizacije njegove emisije ZAIR, ja sam već dao link u prošloj subotnjoj emisiji, a objaviću to opet ove subote uz prevod najinteresantnijih delova sadržaja emisije koji stoji na početku, i tako svake subote, nadam se da će popularnost njegove emisije rasti i ovde u Makedoniji.

Evo to sam imao da ti napišem i kada budeš imao vremena piši kako da nastupim!"

Veliki pozdrav, Mile

Radio emisija "Zakon akcije i reakcije" emituje se jednom nedeljno na mreži prijateljskih FM stanica, a bavi se reakcijama ljudi na hi-tech svet oko nas. Urednik i voditelj ZAIRA: Zoran Modli. Leteći reporter: Vladimir Bubanja. Mailbox emisije: modli@beotel.rs.