Povratak na ZAIR iz 2019. godine

Ponešto iz 981. emisije...

Rockomotiva na ličnom koloseku

.

.

Ko još ne bi da priča o onome što najmanje poznaje... Recimo, o sebi.

Zanimljivo je da drugi mnogo više znaju o vama nego vi sami, tako da vam samo preostaje da se pitate kako su vas to provalili i otkud im informacije koje nema čak ni vaš lični bio-CPU? No, ponekad se i čuda događaju, pa me je nedavno kolega Dragan Putnik, sve imajući u vidu portal Rockomotiva, presreo sa nizom raznovrsnih pitanja - o meni! A ja, kao zakleti vernik magije broja TRI, za ovu priliku sam za vas izdvojio (kako li ste samo pogodili?) - TRI pitanja.

Evo da pođem od trećeg: "Koje su suštinske razlike u stvaranju Vaše radio emisije sada i radio emisija nekada, u prethodnim decenijama?" To Dragan, kao, pita.

Ovde, tačno red niže ja, kao, odgovaram: u doba moje rane mladosti, istovremeno i "doba radija" (da ne zaboravim kultni film Vudija Alena!), odlazio sam na dnevnu smenu pred radijskim mikrofonom kao glumac na pozorišnu predstavu: prijatno uzbuđen, duboko koncentrisan i sa pritajenim iščekivanjem da ću opet doživeti nedoživljeno. U sledećoj deceniji, u doba mrtve trke između radija i televizije, na emisiju sam kretao opušteno, naoružan tek osnovnom idejom o njenom sadržaju. Znao sam da će, čim dahnem u mikrofon, emisija krenuti da se pravi sama od sebe. Danas, kada se radio uglavnom ne sluša već osluškuje, postao sam prokleti rutiner koji unapred zna ishod, pa samo treba da odluči: koliko i kako. Koliko će dozirati muzike, koliko "tvrdih" i koliko "mekih" informacija, a koliko emocija, a onda sve to upakovati u vremenski slot omeđen trajanjem emisije.

.

* * *

Baš lep odgovor. Sada nastavljam s Draganovim pitanjem broj jedan: "Još početkom 1970-ih godina postali ste jedan od najpoznatijih disk-džokeja na ovim prostorima. Kako su izgledali Vaši počeci u tom zanimanju i kako ste doživljavali rast popularnosti kao di-džeja?"

(Gle, kakva šanse da se istaknem! Što i činim...) Broj 10 na meti mog ličnog pikada bio je radio. Zato sam svu energiju usmerio ka njemu. Bio sam osnovac kada sam, posle sumorne ozbiljnosti Radio Beograda, otkrio raspevani zvuk italijanskih radio stanica koje su preko Jadrana dobacivale do Hercegnovog, gde sam kod tetke provodio najveći deo leta, ali i detinjstva. Par godina kasnije, razbarušeni di-džejevi Radio Luksemburga prizvali su moj budući voditeljski temperament.

Srednjoškolska iskustva sa gostovanjima u emisiji čoveka za nezaborav, Nikole Karaklajića ("Muzički automat" i "Sastanak u 9 i 5"), razbila su strah od mikrofona. Počeo sam sa Davidom Albaharijem da u zemunskoj gimnaziji prezentujem top-tventi hitove i razgovore sa pop sebritijima tog doba (najslavniji je bio Zoran Miščević) pred salom punom vršnjaka, što je odagnalo strah od publike.

Pred kraj 1969. godine premijeru je doživela "prva prava rok jazbina Beograda", kako ju je tada opisao Peca Popović - zemunska diskoteka poznata kao "Sinagoga". Tu sam probio barijeru između pozornice i publike i potpuno se "otkačio" kao disk-džokej koji generiše kompletan šou, a ne pušta samo ploče. Tek tada sam bio potpuno spreman za radio.

Nije slučajno to bio baš Studio B. Krenuo je kao "free radio" po merilima zrelog socijalizma s početka sedamdesetih. Nisu mu bili potrebni klasični spikeri. Tražio je voditelja koji želi i ume da improvizuje, ali je tražio i... da, da, da, pogađate! - disk-džokeja. Malo starije kolege iz Studija B su u meni pronašli baš takvog. Glavačke sam uleteo u spisak zaposlenih i u program novog radija.

Nakon mesec dana, za mene je znao ceo grad.

Bez Studija B, mogao sam se godinama vucarati po disko-klubovima; prepoznavali bi me samo lokalci koji ih posećuju. Radio su slušali svi.

.

* * *

Konačno, evo i Draganovog pitanja broj dva: "Kakav je Vaš stav po pitanju nedavnog formiranja smera za školovanje di-džejeva na jednom privatnom fakultetu u Beogradu?"

Većina će vam reći da se disk-džokej postaje samopregornim slušanjem muzike i učenjem na vlastitim greškama, da ne kažem iskustvu. Za razliku od - to baš mrzim, ali moram da izgovorim - 'mog vremena', profesija disk-džokeja je već godinama u nomenklaturi priznatih zanimanja. Pa kad je već tako, zašto onda ne bi postojala i visoka škola za takvo zanimanje, a ne samo sezonski kursevi po privatnim rok akademijama? Baš zato mi je ideja o Fakultetu za disk-džokeje u neku ruku i vizionarska, nemam snage da je dočekujem ni na nož, ni na lakat. Nesvakidašnje odluke su ponekad posledica ludosti, ponekad posledica praktičnog rasuđivanja, a ponekad srećnih okolnosti. Zato bih radije sačekao prve diplome umesto da, naoružan predrasudom o privatnim univerzitetima, zlurado seciram utiske koje čak ni drugi nisu imali priliku da mi prenesu...

Poznato vam je ovo poslednje? U pravu ste, o tome sam već pisao na ovom mestu, čim je onomad proradila DJ katedra, ali - šta fali? Još niko nije diplomirao sa zvanjem dipl. di-džeja, pa mogu, mada ne isključujem mogućnost da je u međuvremenu neko doktorirao. To obično ide pre diplome i čini se prilično lakim.

Radio emisija "Zakon akcije i reakcije" emituje se jednom nedeljno na mreži prijateljskih FM stanica, a bavi se reakcijama ljudi na hi-tech svet oko nas. Urednik i voditelj ZAIRA: Zoran Modli. Leteći reporter: Vladimir Bubanja. Mailbox emisije: modli@beotel.rs.